O iskrenosti

Kada govorite, govorite u svoje ime. Govorite u ime svojih želja, stremljenja, htenja, mašte, vizije. Govorite u ime svog srca, svoje duše, svog oka, svog uveta, svojih usta, pluća kojima dišete, nogu kojima hodate, ruku kojim pišete i grlite. Govorite u ime sebe i onih koje volite i koji vas vole. Govorite istinu svoje duše, govorite ono što vam spontano dolazi, ne iz glave nego iz grudi. Ne mislite pri tome nego se samo prepustite. Prepustite se srcu, sebi, pustite da vas nosi snaga sopstvenog bivstvovanja i pričajte, pričajte, vičite, plačite, vrištite, šapućite, i ćutite ako treba, pričajte u sebi. Ne gutajte reči, ne plašite se, ne zastajkujte jer mislite da je nešto pogrešno, da će se neko uvrediti. Samo vezite i pričajte svoju priču. O onome što vas muči, zbog čega ste tužni i zabrinuti, od čega vam se plače, šta vas posebno raduje, o čemu maštate, šta želite, čemu stremite.
Pričajte iskreno do srži, ne libite se da istresete istinu iz svake vaše ćelije, svakog dela vašeg bića koje je nekada patilo, plakalo, bilo povređeno, ali možda nije smelo, nije umelo ili nije htelo da to drugi vide.
Ali sada smete. Dajte sebi dozvolu. Neka drugi vide da ste živi, da ste ranjivi, da ste slabi, senzibilni; neka vide ono što su i oni ali ne smeju da pokažu; neka vide hrabrost na delu; neka vide kako je živeti istinski izgovoriti svoju istinu. Neka vide kako je lepo, o Bože, kako je lepo biti potpuno autentičan i imati hrabrosti da to i pokažeš. Koliko to rasterećuje i oslobađa. Vredi više od bilo čega.

Čini vas zdravijim. Ne samo što olakšavate sebi, to vas čini radosnim i smirenijim. Tada volite, prihvatate. Tada postajete besmrtni. Jer živite sebe. Tu prestaje strah i od smrti i od života.

No Comments Yet

Comments are closed