Šta nam se ovo dešava?

Vrlo dobro je imati na umu u ovom trenutku da se ništa ne dešava slučajno i da se sve zaista dešava zbog višeg dobra.
Za celo čovečanstvo.
Deseti energetski centar koji se nalazi van našeg tela, oko 10 metara ispod zemlje je u simbolici velikih strahova: od preživljavanja, paničnih napada, straha do bolesti, kolektivnih trauma nas i naših predaka, sve ono što smo preživeli kolektivno kao narod i kao čovečanstvo a što je dovelo do toga da se jako plašimo i čvrsto držimo (sedmi centar na vrhu glave) za odredjene obrasce ponašanja.

Ta kolektivna traumatična sećanja svih nas su dovela do toga da udjemo u vrzino kolo ponavljanja kako treba živeti da bismo izbegli ponovnu nepogodu. I to se zove kontrola.

I sebičnost.
Narcis voli samo sebe ali je on duboko traumatizovan.

Dolazi vreme potpune transfomacije.
Ne promene, nego transformacije, a to znači olovo se pretvara u zlato.Mrak u svetlo. Mora se zaroniti u potpuni mrak da bismo krenuli da tražimo svetlo.
Sve staro za šta smo se tako čvrsto držali, svi principi, uverenje, sistemi nisu više održivi.Zašto?
Jer se gušimo.
Gušii se priroda i guši se prava čovekova priroda.
Guši se ravnoteža.

Ne možemo više ovako.

I došli smo do kraja kada treba da se desi tektonski poremećaj da bi stvari dobile novu dimenziju.
Da bi se razvila nova kosmička svest.
Stari sistemi plaćanja, rada, življenja, zavisnosti, odnosa prema ljudima i prirodi i prema sebi više nisu održivi.
I zato se ne plašite jer porodjajne muke radjaju novi život.
Bitno je samo da pustimo, da se ne plašimo, da se ne opiremo promenama, da se pustimo sa punim poverenjem da će sve biti u redu.

Strah i opiranje, to je staro, to je inercija.
U se na se i poda se. Bledi. Nije održivo. Priroda se buni.
Poverenje, prihvatanje i odgovornost prema sebi i drugima je stvar izbora novog načina reagovanja.
Na nama je.
Ono naivno puštanje je još veće zapuštanje.
Ovde smo ne da zapustimo već da stvorimo novu svest. Koja traži odgovornost za to kako živimo.

Da, čini se da tonemo.Preterali smo.
Ali mora se potonuti jako duboko, okupati u toj užarenoj masi. Biće bolno, ali ne opirimo se ni bolu, nimalo, pustimo ga da završi svoje, prihvatimo svoje najveće traume i strahove zbog kojih smo zaboravili šta je zapravo život i pustimo se lagano.

Sad sve izgleda mračno, ali ne zadugo.

Ne držite se čvrsto za stare šablone, neće vam ništa biti ako zastanete, pogledate u sebe pa onda i oko sebe. I spustite se duboko ispod svojih stopala do samog jezgra zemlje i povučete novu energiju stvaranja kroz svoja stopala do samog srca.
Ono uvek kuca u skladu sa ritmom planete ali je vreme da oslušnemo taj ritam i da ga pratimo.
I tada bivamo zaista podržani. Kada ga pratimo.
Vreme je da oslušnemo šta nam to mrak poručuje.
Kolektiv je u pitanju, ali od nas zavisi. Svakog od nas.
Pružite šansu, pružite ruku, otvorite srce.

No Comments Yet

Comments are closed