O bolesti i zdravlju

Jednom u dve godine me bolest obori kao letnji pljusak koji potopi sve.
Jednom u dve godine počnu iz mene da izlaze demoni. Digne se prašina
koja je čamila čekajući da bude obrisana, počne da se buni ono malo
dete koje hoće da se igra, koje hoće da leti, da peva…
Sve što je progutano na silu hoće napolje. Sve što nije izrečeno a trebalo
je izreći uzvrpolji se i počne da viče, da pravi dar mar u telu.
Sve svađe, sve povrede, sva razočaranja, stare ljubavi, prepirka sa
komšilukom, onaj dan kad je pukla cev u zgradi pa smo morali da se
vraćamo sa odmora…
Svi nenapisani redovi, sve nedovršene priče, sve neotpevane pesme.
Sva briga koja se brinula bezrazložno. Sve neprospavane noći, boginje,
žutica. Sve prepirke koje smo vodili sami sa sobom, a ne sa onima kojima
su bile namenjene. Sve neoprane stvari, svo neodloženo smeće. Sve što
smo sabili, „zaboravili“. Nema više mesta.
Sve hoće napolje. Hoće da izađe, da ugleda svetlost, da se okupa, da
se pokaže. Da se postavi tamo gde treba. Da se kaže, napiše, naslika,
otpeva. Hoće da se izrazi. Istinito i hrabro. Da ne čami u mraku dok mu
strah i krivica udaraju čvrge.
I tako na dve godine se očisti sve što je preostalo. Kažu, uzimaš li
antibiotik? Kažu, hoćeš li kod lekara? Kažu, čaj od…?
Ma ne. Treba mi samo malo mira i puno svetlosti. Kao kad se nakupe
bube u mraku pa se razbeže uz svetlo. Moje bube se sada čiste. Odlaze.
Ne kažem da ih više neće biti, ali barem će biti prepoznate na svetlosti.

I znaću da mi ne prijaju baš. I pustiću ih i otpustiti. Kao pomilovane
zatvorenike koji ne znaju zašto su služili kaznu.
A ja ću ostati sa svojom obrisanom prašinom i praznim kredencima koji
čekaju da budu napunjeni novim životom i novim izazovima…
Eto, zato nam služi to što zovemo bolešću… Slabije ili jače, ozbiljnije
ili lakše, ali uvek je reč o ponovnom pronalaženju autentičnosti
zaboravljenom pod teretom svakodnevice i sećanja.
Kad vam doktor kaže…

No Comments Yet

Comments are closed