Čas života

Koliko bi bilo lepo, o Bože, da su nas u školi učili šta znači prihvatanje, a šta odbacivanje; kako negovati sebe i druge ljude, svoje zdravlje fizičko i mentalno; da su nas učili šta su emocije; šta je strah, bes, tuga, razočarenje; da su nas učili kako možemo svaki dan da ulepšamo sebi i drugima sitnim gestovima; da su nas učili da se grlimo, rukujemo, nasmešimo, i da su nam objasnili koliko je to važno; da su nas učili da tihujemo, meditiramo, da je svakom od nas potrebno vreme za sebe da bismo onda bili dobri i drugima; da su nas učili solidarnosti, razumevanju, saosećanju….Da su nas učili da je svako divan za sebe i da su svi takvi kakvi jesu bilo da su debeli ili mršavi; lepi ili ružni; glupi ili pametni…i da je lepota u svakom ali baš u svakom i da dolazi zaista iznutra.

I da se ne rugamo, ne ponižavamo, zato što neko ima klempave uši ili nema jednog roditelja ili nema nove patike ili je siromašan ili je jednostavno ,,drugačiji” ili je bolestan ili ima neki hendikep,jer to su teške traume načinjene za ceo život…

Džabe pamet i obrazovanje i lepota spoljna ako smo bezdušni i ako nemamo obraza….

Da su nas učili da nije svako rodjen pod srećnom zvezdom, ali da sreću sami stvaramo onim što mislimo i delamo…I da će biti više srećnih ako naučimo da usrećujemo a prestanemo da unesrećujemo jedni druge…

Da su nas učili da je mir, zahvalnost i zdravlje sveto trojstvo…Da možemo biti genijalno pametni i uspešni ali ako nemamo saosećanja i razumevanja, ako nemamo srca, ako smo nemirni i napeti, besni, ne vredi, ne vredi..

Da su nas prvo tome svemu naučili, pa onda onome ostalom, što nam treba ali i ne toliko koliko spoznaja o sebi, ljudima oko sebe i o tome kako se osećamo i mi i ljudi koji su isti kao mi…Ljudi, ljudi, ljudi, svi smo isti….Kad biste znali koliko smo isti…

Svi imamo jedno srce i jedno telo i jednu glavu i ruke i sve je isto, sve. Zapamtite to.
Svi želimo da smo voljeni i željeni i da volimo.

Uvela bih svaki dan ovakav čas u školama, ČAS ŽIVOTA.

No Comments Yet

Comments are closed