Ima ljudi koji nekako posive…

Ima ljudi koji nekako posive, pocrne u nekim poznijim godinama. U stvari, ta neka mrena na njihovom licu počinje da se hvata oko pedesete godine, čini mi se. Kao da gube neko svetlo, radost, bistrinu. Prekrije njihovo lice neka tmina, neko sivilo, neka…Ne znam šta. Možda ogorčenje, tuga, neko nemirenje, neki neoprost. Oseća se neka tvrdoća, neka nepopustljivost u principima, verovanjima, očekivanjima, stavovima i uverenjima. Neka isključivost, nefleksibilnost. Ukočeni, mrzovoljni, laju na sve, sa razlogom ili bez razloga, tek onako, a nije im ni lakše od toga. Kako je ovaj mogao ovo da uradi, ovako da uradi, sećaš li se onog koji mi je ono uradio…Zašto mi sin nije ovo ili ono; zašto nemaju unuke, zašto se ne ženi, zašto je baš ovako ili onako. Neko nemirenje, tvrdokornost koja se ne može otopiti ni najtoplijim srcem, a koja šteti samo njima. I toliko istrajavaju u tim svojim principima i stavovima da postaju sve tamniji i tamnjiji. 

Objašnjavajući i ceneći svoju principijelnost, odanost stavovima i nepokolebljivost, još više hrane svoj ego koji umesto da se oslobodi okova biva zarobljen još gušćim rešetkama nemira i neslobode. Neoprosta. 

Ma nije to odanost. Ma nije to principijelnost. To je težak karakter. To je zatvaranje sebe. To je gušenje svetlosti. To je neprihvatanje toka. Života. Život nije ni crno ni belo. Ni tama ni svetlost. Život je život. Možemo da pocrnimo, a možemo i da sijamo. Da li će nam biti noć ili dan zavisi od nas.

No Comments Yet

Comments are closed