Čuvajte se praznih bunara


Ne zahvatajte vodu iz praznog bunara. Da, vi isprva znate da je to bunar i da bi tu trebalo da ima vode.
Po prirodi stvari, bunar je bunar. Nekada ovakva ili onakva, pijaća ili ne, ali vode ima, dublje ili pliće, ali kažem, po prirodi stvari, trebalo bi da je tu.
Ali neki bunari su presušili ili jednostavno su oduvek bili-prazni.
Možda su samo bili pripremani da budu izvori nečega-vode, života; ali zapravo se ispostavilo da oni to nikada ne mogu biti.
Nemaju gabarit, propusni su, ili ne mogu ni da ponesu, ne dozvoljavaju da budu napunjeni, da budu ispunjeni tom tečnošću, tim predivnim izvorom života. Mnogo vole svoju ispraznost, i onako okamenjeni, prosto uživaju u toj grubosti, glumeći neki spomenik koji zapravo to nije, niti će ikada biti.
Jer da bi nešto bilo spomenik, mora ipak biti nešto ispod.
A ovde nema baš ničega.
Samo praznina ispunjena vazduhom i okovana kamenom koja ponekad i smrdi.
I ostaju zauvek prazni.
Neki i zaista smrde, ali to se ne oseća odmah nego samo ako se malo nagnete, približite i pogledate, pomirišete. Smrde.
Najgore je što vi mislite da u bunaru ima vode, ima života i vi pokušavate da uzmete malo vode. Da vidite malo svetla u čoveku.
Nemojte se mnogo naginjati da biste proverili da li ima vode jer možete upasti. Slomiti se. A možda i nikada ne uspete da izadjete. A možda budete i duboko povredjeni. Jer nema vode a vi mislite da ima.
Pa kako to, reći ćete, da nema vode u bunaru?
Kako da nema svetla u čoveku?
Pa eto, nema.
Prihvatite to i ne naginjite se previše da biste pronašli svetlost.
Možete upasti u dubok mrak.
A tu se onda put nikako ne vidi.
Zato dragi moji, čuvajte se praznih bunara.
Voda je izvor života ali nema života u svakom.
U nekim ljudima je ipak samo mrak.

No Comments Yet

Comments are closed