Oslobodjena str. 178

Novembar 2015.
Dođe mi tako često da želim da budem sasvim sama. Bez muža, deteta,
svega što znam i ne znam, svih koje poznajem i ne poznajem. Da budem
potpuno sama, ogoljena, sirova, onako, da ništa ne moram da pričam,
da razmišljam kako ću i šta ću. Da plačem, da pišem, da se smejem, da
vičem, da skačem, da pričam sama sa sobom, da evociram lepe događaje,
a i one manje lepe da obradim, nanovo osetim i razumem. Da razumem
ljude i događaje koji su me radovali, ali i rastužili i možda povredili. Da
ih isplačem, da im se zahvalim na lekciji i krenem dalje.
Česti su i nužni ti minuti samoće. Da se vratimo sebi. Da ne mislimo o
rutinskim, svakodnevnim stvarima koje jesu ali zapravo nisu naš pravi
život. Da, reći ćete, sve je to život. Ali onaj pravi život neopterećen
ručkovima, vešom, detetom koje te vuče i grize i sisa 28 puta na dan
i mužem kome nekada barem pet puta treba da kažeš da se čarape ne
ostavljaju tu i tu…
Da, sve je to valjda sastavni deo života koji nas uči i pokazuje kako je
zdravo i dobro biti ponekad sam i vratiti se sebi. Svojim strastima,
ljubavima, pisanju, učenju, čitanju. Onome od čega ti srce zaigra, imaš
leptire u stomaku a nisi ni u koga zaljubljen do u to neopipljivo čudo
života koje leži u svakom od nas i nestrpljivo čeka da se izleže. Da probije
ljusku. Da udahne. Da poleti.
I evo, dok moja ćerka bezuspešno pokušava da se popne u moje krilo, dok
me čupa i kmezi, grize, sva oznojena od neuspelih pokušaja, ja pišem ove
redove u ogromnoj želji da budem malo sama. Otimam se, ne dam se. A
ona grize, hoće sve sada i odmah. Pa neka hoće, ne dam.
Nema to veze sa ljubavlju prema svima njima. Volećemo ih još više ako
nas puste…

Kažu: „Ne mogu da budem sama.“ Kažu: „Moram ovo, moram ono.“
Nešto nije u redu. Ne možete da se suočite sa sobom. Okrećete telefone,
pozivate prijatelje, mamu, tatu, hvatate se za frižider? To će vas ispuniti?
Popunjavate praznine, bežite od nečega bolnog što treba da bude
preboljeno. Da se obriše prašina koja je dugo stajala u stanu u koji niko
nije ulazio godinama ili je gazda bio letargičan pa nije bio zainteresovan
za pospremanje.
Vreme za veliko spremanje sebe uvek dođe. U vidu melanholije, umora,
depresije, neraspoloženja čestog. Šta mi je kad je oko mene sve u redu,
pitate se? Oko vas da, ali ne i u vama. Jer niste dugo bili sami, niste pričali
sa sobom. Da li je ovo to što ja želim? I ako nije, šta je onda to što želim?
Jedino vi možete dati odgovor, niko drugi..
Kada se digne prašina nastane komešanje, talasanje, čuju se burne reakcije,
ali posle toga zavlada neopisivi mir. Brisanje prašine može biti dugotrajno,
bolno i naporno, ali posle toga nastupi mir zbog koga ste zahvalni što ste
živi. Mir koji inspiriše i osvaja svakoga. Mir koji leči.
Svaka ćelija počinje da vam pulsira i da se raduje vašem novom životu.
Novom ali VAŠEM. NE maminom, detetovom, tatinom, Vašem…
Vi niste majka, ćerka, koleginica, prijateljica, komšinica. Vi niste doktor,
pravnik, bravar, taksista. Vi ste vi. Vi ste vaša suština. Vi ste vaša duša
koja želi da leti i da bude slobodna i radosna. Oslobođena nametnutih
stereotipa koje zahteva svakodnevica i kojih su vam pune uši i glava.
Svako moranje je bežanje. Svako moranje je izbegavanje suočavanja sa
sobom. Sa svojim bolnim nepriznatim i potisnutim delovima… Budite
iskreni prema sebi i zapitajte se koliko od svakodnevnih stvari koje ste
stavili na „TO DO“ listu zaista morate, a koliko njih je proizvod … ne
znam čega.Napravite ,,NOT TO DO“ listu.
Udahnite, opustite se, budite nežni prema sebi. Imate samo jedan ovaj
najvredniji život koji treba da živite po svome. Zato budite sami, obrišite
prašinu u fokama svog života, prašinu koja je sakrila vaše pravo ali
zaboravljeno JA.
Budite lagani, budite čudesni, magični, lepršavi. I nadasve srećni.

No Comments Yet

Comments are closed