I tako ljudi odu u tišini…

I TAKO LJUDI odu, umru i biva sahrana.  I na toj sahrani svi plaču, žale, a čovek je bio sam, živeo sam, niko mu nije dolazio da ga pita nesto, da ga poseti, da mu donese nesto. Nije on ni tražio, takav je, nije znao da traži. Nije ni kukao, nije se žalio, jednostavno je prihvatio a možda i želeo tu samoću. Družio se sa životinjama pri kraju, pričao je sa potokom, gledao u zvezde, mirisao cveće i jagode. Izabrao je to. To je voleo. Čistotu, prirodu neumrljanu ljudskom nogom, mišlju, komentarom, savetom. Prepušten prirodi bio je sam ali ne i usamljen. I prepušten samom sebi i svojim sećanjima, čistio se od života. Čistio se od svega što je život naneo i doneo i nemajući vremena tada čistio se sada. Sada je došao trenutak za suočavanje jer je samoća izabrana radi suočavanja i čišćenja. Radi prihvatanja, radi oplakivanja, radi oprosta. Radi isplakivanja svih suza koje nisu do tada bile isplakane jer nije moglo, ili nije smelo, ili nije bio trenutak. Bila su tu deca, bio je tu posao, bile su tu misli, bile su tu kolege, bio je tu ugled. Ali ne i suze, otvorenost, nežnost. Toga nije bilo.

I tako je došao trenutak i za tu nežnost. Kad tad čovek mora da nauči ono što nije. A to je da pomazi sebe. Hteo, ne hteo, taj trenutak dodje i mi nekako se osećamo nelagodno u početku kako sad odjednom da budemo nežni, ali shvatamo da je to jedini put. Dodju unuci koji nas raznežuju, koji nam traže, koji nas vole bezuslovno. I mi dobijamo motiv da živimo i da budemo nežni. I da napokon zavolimo taj život kroz tu nežost koju dajemo i sebi i drugima. 

Ali negde izmedju, mi smo sami.

Nema nikoga.

I tako čovek ode, pričaju kako je bio sjajan, kako su ga voleli, kako je pomagao, ali niko da ga poseti za života. Samo kad su proslave, slavlja, godišnjice, kad je spremljeno da se jede, pije, samo tada. Pa sve i da nije, šta ljude sprečava da dodju, da pozovu, da se druže, da se zagrle bilo kad? Koja je to sila koja nas sabija u stanove, u zgrade, u telephone, u kompjutere? Koja je to sila koja nam ne da da pitamo, da pomazimo, da posetimo? Da li je to nedostatak ljubavi u sebi?

I čovek umre i žale ga, a on nije ni postojao za sve te ljude ni dok je nio živ. I da je umro 5 godina ranije isto bi bilo. Ali sad ga odjednom svi žale, jer zaboga njega više nema a nije ga u njihovim životima ni bilo do sad, samo je bio živ. Fiktivno živ, ali šta odredjuje da li je čovek živ ili mrtav? I zašto žalimo toliko nekoga koga nismo ni vidjali, a znali smo ga dobro nekad? Ako se nismo setili da ga posetimo, pitamo, usrećimo?

Ma neće me niko žaliti kada umrem. Dok živim, živa sam za sve. Kad umrem neka me ne žale. Jer mogu i bez mene. Neće meni biti loše, jer moja duša putuje dalje. Za to se ne brinite. Pospite moj pepeo u okean i svirajte pri tome. Jer sam srećna, možda što sam konačno slobodna po prvi put istinski. I ne žalite me mnogo jer sam uglavnom bila sama. Znam, voleli ste da me čujete, da pročitate, da podelite, možda. Ali ja sam uglavnom bila sama i ne žalim zbog toga. I zato, nemojte da kažete da vam nedostajem i da sam bila dobar čovek. Jer za života to nisam čula, a možda mi je to bilo važno. Sad  mi te reči ne trebaju kad me više nema. Mada ih osećam. Ali bolje da smo pevali i zezali se pre ovog časa kad mi dovodite muziku i posipate moj pepeo. Ne znam zašto nismo. To mi nije jasno. Ne znam zašto nismo svaki dan dovodili muziku, umesto što smo se svadjali zbog para, ne znam zašto nismo vodili ljubav stalno a ne rat. Ne znam zašto smo osudjivali umesto da hvalimo. I zato nemojte me hvaliti tada. Radite to sebi i svakome sada, svaki dan svoga bivstvovanja.

No Comments Yet

Comments are closed