U svakom od nas je sve

U svakom od nas je sve. Tako barem kažu glumci, a i ja, da vam pravo kažem, imam takav osećaj. I masovni ubica, i prostitutka, i narkoman, i dobročinitelj, i prosvetitelj, i učitelj. I genije i glupan. Zavisi samo od toga koliko prihvatimo  to sve što je u nama. Nekada osetim takav priliv agresije da mislim da bih tom energijom mogla uništiti zemaljsku kuglu. Аli onda prevladaju ljubav, milost i zahvalnost. Jednostavno, prevladaju. Koliko god bila ljuta, ne bih mogla da uništim svet. Ne bih mogla da povedem ljude u propast nego u stvaranje. Zato ta energija u trenutku često razori mene i moje unutrašnje organe. Ta destruktivna energija ide protiv nas i razara nas same. Treba je prizvati, propustiti kroz telo, isplakati, svariti, izmetabolisati.

Kažu, prihvati sebe i sve svoje delove. Prihvati i tu agresiju i tek tada će ona biti pomilovana, upošljena, svrsishodna; tek tada će ona dobiti pravu konstruktivnu pokretačku snagu, svrhu, tek kada se prihvati, integriše. Tada ona daje dodatnu energiju. Tada ona gradi a ne razara. A razarala je do tada, zapravo, jer je bila nepriznata, neosvetljena. Nisu nam dozvoljavali da plačemo, da budemo, besni, tužni; ili pak mi to nismo dozvoljavali sami sebi.

I pričaju o senci, pre svega Jung je mnogo pričao o tome. Kod nekoga kao o vrednom, a kod nekoga kao o manje vrednom delu našeg bića. Često se pitamo šta će nam ti simptomi, šta će nam neuroza, šta će nam, kako on reče, ta gamad koja nas gricka i ugnjetava. Pa onda ugnjetava i druge. Kažu -to je potisnuta volja za moć ili potisnuti erotski impuls, često zabranjeni. Volja za moć – ako smo bili zanemareni, ako smo se osećali poniženo, u nama kipti ta želja da nas vide, da obrate pažnju, da budemo na vrhu sveta, da bismo konačno bili  viđeni, da bi se o nama pričalo. I u jedno i u drugom slučaju zadovoljavanje ovih impulsa ne dovodi do mira. Jer to je samo ,,bežanijska” strategija. Mi bežimo u drugu krajnost od onoga što nas je zapravo tištilo i što nikako ne smemo da budemo. Ne smemo da budemo ovakvi ili onakvi, zanemareni, tužni, siromašni, promiskuitetni. Vrlo često u odrastanju postoje seksualni impulsi usmereni ka roditeljima i u zavisnosti od toga kako prolazimo kroz taj stadijum, to će ostati samo kao period ili kao traumatično i zabranjeno sećanje koje će možda odrediti  ceo nas život. Kako verujem u reinkarnaciju, svako od nas je prošao mnogo toga i bio mnogo toga. I sve to nosi u sebi, i zlodela i dobra dela. I mi na razne načine nosimo stvari. Dovoljno je da smo na televiziji videli scenu silovanja i da smo osetljvi baš na to iz nekog razloga i eto nama traumatičnog sećanja koje smo potisnuli. I straha od tog sećanja. Da, problem je zapravo u tom strahu. Mi se plašimo tih svojih delova. Plašimo se iz raznih razloga. Ne znamo šta ćemo sa tim ako se vidi, ako izađe, a ne znamo da je baš sve za ljude i da baš taj strah vodi do još većeg potiskivanja i još veće nesreće. Da li ćemo tog svog unutrašnjeg neprijatelja pretvoriti u prijatelja koji radi u našu korist, to zavisi samo od nas. Jer ako nešto ili nekoga stalno i dalje odbacujemo i potiskujemo, ma koliko bilo loše, a ono želi da izađe (jednostavno, sve teži svetlosti), mi činimo loše i sebi  i tome nečemu ili nekome. Svaki otpor dovodi do još većeg otpora. I mi to nešto tako loše, a samo mislimo da je loše, i dalje šamaramo i bacamo u tamnicu, i ono se buni i crpi našu energiju. Jede nas jer ogromna energija je potrebna da bi se nešto održalo potisnutim, ma kakvo bilo. I to je energija straha koja luči adrenalin, koja izjeda, koja oboleva. Iz straha i zbog straha to sve radimo.
A ne znamo koliko je velika stvar pomoći neprijatelju da nam postane prijatelj ili da barem više ne radi protiv nas. Znate ono kad imate neprijatelja u životu i vi ga pomilujete, prihvatite i tom ljubavlju pokažete da je bolje drugačije. Jer ljubav čini čuda. Prihvatanje čini čuda.
A kada se prihvate ti, kako kažu, naši manje vredni delovi koji nam smetaju, a nema većeg neprijatelja od onog smeštenog u našim grudima, mi omogućavamo toj energiji da teče, ona više ne radi protiv nas, već slobodno teče, ima slobodan pad, ne gomila se, ne lomi. Postajemo nežni prema sebi. Dajemo sebi milost, dajemo milost svom  neprijatelju koji je bio samo u nama.


Ah, tada se dešava ono sto zovemo čudo. Ozdravljenje, razvedravanje, rumenilo na licu, vraća nam se osmeh. Ljudi nam dolaze i prilaze. Desi nam se ljubav, desi nam se strast. Strast prema životu koji postaje kreacija, vatromet boja, odnosa, ljubavi, svega. Teče, teče, teče, ne zaustavlja se, raste, stvara. Ljubi, voli, ne plaši se. To unutra potisnuto može biti i izrazito vredno nasleđe ali zbog nečeg nam je zabranjeno. Ja sam se, na primer, plašila da pokažem ljubav i da budem nežna. Plašila sam se da budem sve ono sto čini jednu ženu. Zavodljivu, nežnu. Iako to u biti jesam. I to hoće napolje, hoće da vidi svetlost jer je bilo u meni zatrpano samo zbog straha da ću biti kažnjena ili povređena, ako pokažem ljubav i nežnost. Povređena ako dam to. Jer je neka moje pretkinja s ženske strane mnogo ugnjetavana, silovana, potiskivana, posesivno kažnjavana, vezivana… Kažem, nekad je to potisnuto veoma vredan deo nas, nekad nije, ali je vredno pomaziti te delove, dati im svetlosti i tada, kakvi god da su, ta gamad, ti crvi, ti zlostavljači postaju nešto što radi za nas. Sama po sebi, energija nije ni dobra ni loša, ona je neutralna, ali uvek dobra kada ima slobodan pad, kada nije sputana.
To vam je to, dragi moji. Ili strah ili prihvatanje. Lakše je biti autentičan i slobodan nego skriven i potisnut. Biram prihvatanje. Sviđa mi se da budem baš onakva kakva sam sa svim svojim teretom i sećanjima i životinjama u sebi, koje su nekada mace, nekada zmije, nekada pitoni, ali ako znaš kako sa njima, sve je u redu. Sve u prirodi ima svoje mesto i značenje i svrhu. Tako je i sa nama. Zato su glumci u pravu. Oni ne glume, samo osvetljavaju razna sećanja i ponovo ih žive.

I tako, pošto je u svakom od nas sve, svi smo mi isti u biti. U svakome su i mama i tata, i sunce i tama; i crno i belo. I kada živimo sa tom spoznajom da smo svi mi u stvari ista bića, mnogo je lakše prići, reći, biti spontan, iskren. Da, stvarno smo isti, svako genijalan na svoj način, samo nismo svi jednako osvestili tu sopstvenu genijalnost, inspiraciju za stvaranje koju treba da uhvatimo, dozvolimo joj, osim da se rodi, da odraste, sazri i bukne. Kao što ja gorim dok pišem ove redove. I tome nema kraja. I u tom stanju smo svi isti, samo što često većina ostaje zaglavljena u lošim odnosima, navikama, ne uspevajući, ne znajući kako da nađe to zrno u sebi. Koje je isto kod svih. Kada prihvatimo sve suprotnosti i dozvolimo im da se izraze.
 

No Comments Yet

Comments are closed