Sramota je osećati ili šta nas to uče u školama?

Napisali ženi ,,psihička napetost”. Invalidska penzija-preispitati. Pričam sa ženom -sposobniju i inteligentniju osobu nisam upoznala. Ali previše stroga prema sebi. Fali radosti. Igre. Osećaja. Žena utučena i demoralisana od konstatacije lekara kao ljudima kojima se bezuslovno veruje. Veruje se medicini i medicinskim dijagnozama. Veruje se i tako se boji život. Ako vam kažu da ste napeti-ne valja. Ako vam kažu da ste depresivni-ne valja. Ako kažu da ste agresivni-ne valja. U svakom slučaju-ne valjate. Felerični ste. Neka njima sve te dijagnoze. Služe nečemu. Valjda. Ne valja što se sve ove osobine, osećaji i osećanja, raspoloženja odmah etiketiraju kao nepoželjne. Samim tim što ste napeti, depresivni ili agresivni, npr, etiketiriani ste kao da nešto sa vama debelo nije u redu. I samim tim je stvoren još veći problem.

Retko ko ulazi dublje u uzrok  agresije, straha, napetosti, anksioznosti. Ljudska duša je tako kompleksna i delikatna. Suptilna. Ono što se vidi spolja je samo maska. Odbrana.. Pobuna. Ili napad. Ko zna.. Jednostavno vi ste depresivni, anksiozni, anksiozno-depresivni. Razne su dijagnoze: generalizovani anksiozni poremećaj, depresivni poremećaj. Najgore je, zapravo, što je to nekako stigmatizovano, odbačeno. A pola nacije i više je napeto i depresivno. Najlakše je reći:,,Pa što si napet?”Zabranjeno je biti napet. Svi su potisnuto onda napeti što je još gore.

Japanci imaju u pauzama na poslu posebne sobe gde mogu da vrište, udaraju, kažu ono što nije ,,politički korektno” a poželjno je za zdravlje. Niko da kaže: ,,Pa čekaj druže, u redu je to. Ma to je sasvim u redu. Sve je to normalno. Sve je to za ljude. Samo nemoj da se stidiš samog  sebe…Nemoj da kriješ. Reci, Ispričaj. Otvori dušu. Daj da vidimo šta te muči….druže moj”. Nego ,,napetost”, pečat i potpis i etiketa. A tada treba najviše razumevanja, razgovora, prihvatanja, nežnosti toline i zagrljaja.

Eto to sam htela da kažem. Ne svidja mi se to. Iskreno. Uopšte. Svi moramo da budemo ,,savršeni” dok sve bukti iznutra. Ne znam čemu sve to. Tako nas uči sistem. Tako nas baždare. Sramota je da je IQ nizak da si glup, da ne znaš matematiku, sramota je sve što nije perfektno. Na to mu dodje. Da si emotivno retardiran, bezdušan, sirov, egocentričan, to nije sramota. Ali ako si napet i depresivan jer si empatičan, jer si ganut, jer si senzibilan i teško adaptiran-to je sramota.  Sramota je kada si emotivan ali nije sramota kada si gmaz.

Zato slobodno zaplačite, recite da ste povredjeni, tužni, besni. Imate puno pravo na to. Recite da vam se ne svidja ono što gledate svaki dan. Recite da želite bolje i da imate pravo da to i stvarate. Ne dajte da vas pojede većina, koja možda i nije većina, ali je isplivalo, jer ste vi suviše emotivni i ne možete da se uklopite. Nije sramota pokazati. Ranjivost. Istinu.

Eto počeh sa dijagnozama i napetosti, a završih sa sistemom. Ali jedno povlači drugo. Sve to stvara sistem i obrnuto. I mi sami. Ne potpadajte pod uticaje. Stvarajte, budite divlji, prirodni, spontani, buntovni, hrabri, ranjivi, nežni, sve dok nikoga ne povredjujete, sve je u redu. Mnogo toga nam je nametnuto a zbog čega, nisam sigurna. Ponajmanje imamo pravo da učimo o sopstvenim emocijama i da ih pokazujemo. To nas ne uče u školi. Već se najčešće etiketira kao nepoželjno. A niko nas ne uči kako da se izborimo sa svim tim. A to je najveće znanje. Veće i od istorije i od matematike. Kako da se izborimo sa tugom, besom, ljutnjom, strahom. Hej hej za početak, to je sve normalno!

Volela bih da se to uči u školi. Volela bih da učim decu tome, da učimo decu tome. Da postoji čas – o emocijama. Umesto sistematskog pregleda, uvela bih-emocionalni pregled. Kao sistematski. Čas gde bi pričali o odrastanju, osećanjima, mamama, tatama, drugarima, igri; čas gde bi pričali kako smo, da li smo tužni ili ljuti, da li nas nešto boli, steže. A ne kad je bila ova ili ona bitka ili kako rade mitohondrije ili endoplazmatični retikulum ili koliko stanovnika ima Nedodjija. Grlim vas

No Comments Yet

Comments are closed