Gde je nestao moj život?ili o stranputici…

Pitanje koje često čujem. Posebno od žena.

Odgovor je jednostavan. Nestao je u pravilima. Nestao je vaš život u tome čemu su Vam napunili svaki delić mozga, a vi prihvatile i usvojile kao konačno, jedino, neizbežno i neizostavno. To robovanje pravilima kojima nas uče ne samo roditelji već čitava savremena civilizacija. Život i osećaj unutrašnje vrednosti se sveo na :

  1. da li imamo posao (stalan)
  2. da li smo se udale
  3. da li imamo decu
  4. da li imamo kuću/stan
  5. da li idemo na odmor dva puta godišnje
  6. da li se posećujemo po slavama, rodjendanima, svadbama i sahranama
  7. ……….

Na to nam se svode razgovori: ili o deci ili o garderobi ili o muškarcima ili o kreditima ili o šefovima ili o državi…

I ako nije ispunjeno ovih nekih par stavki, žene se osećaju sakato, nedovršeno. grešno, nedovoljno dobre ili kao da im fali neki deo tela ili ne daj bože organ.

A fali im samo ta sloboda izbora. Sloboda koju nas nisu naučili plašeći se da ćemo krenuti stranputicom.

A šta je zapravo ,,stranputica”?

Za mene je stranputica pravi put iako ima neku lošu konotaciju. To je samo STRANI PUT. STRANPUTICA. To ne znači biti probisvet. To znači kao neki strani put. To je put koji nije popločan pločama na kojima piše:

,,Jeste li se udale?”

,,Jeste li rodile dete?”

,,Jeste li našle pOsao u struci?”

…Nego taj strani put je put popločan samo jednim pitanjem, a to je: ,,Srećne li ste?”

Odgledah film u kome je žena napustila 20 godina mladjeg partnera jer to nije bilo ,,prihvatljivo”. A voleli su se neizmerno. Htela je da mu,,pruži šansu” da upozna mladju i da živi neki ,,očekivani život”.

I šta se desilo?

Od dve sretne napravila je četiri nesretne osobe. On je našao ,,normalnu” i ,,mladju”, dobio dete i svi su bili nesretni. I on i žena i dete i bivša žena. Zbog čega? Zbog uverenja, vaspitanja, dresure, pravila!

Zbog pravila imamo osećanje krivice, zbog očekivanja imamo strah od greške. I sve ovo nam strašno obeleži život i pitamo se baš ono što sam rekla na početku: ,,Gde je nestao moj život?”

Lepo je imati granice, znati gde možemo da se opečemo i budemo povredjeni. I zato postoje pravila, koja pravimo  da bi se zaštitili. Crveno svetlo na semaforu služi takodje da nas zaštiti. Kondom da ne dobijemo neku polnu bolest ili nas štiti od neželjene trudnoće. Treba biti odgovoran prema sebi i svom zdravlju.

Ali poništiti svoju prirodu zarad nekih ,,moralnosti i vaspitanja” , očekivanja – za to nisam nikako, odmah da vam kažem. Kada nametnuta pravila guše našu individuaciju i pravu prirodu to vodi samo u bolest.

Zato kad se pitate gde vam je nestao život razmislite čime vam je bio popločan put, kojim pitanjima i koliko ste revnosno i predano odgovarali na ta pitanja. Razmislite koliko ste puta izdali sebe zarad očekivanja i da li je to uopšte bilo vredno toga. Razmislite i koga ste time štitili, čemu ste time udovoljavali. Sebi sigurno ponajmanje.

Probijte malo tu ljusku u kojoj ste se zadesili i kao pile pogledajte radoznalo oko sebe. Možda vas tamo negde čeka nešto stvarno vaše, samo ako se malo sklonite sami sebi sa puta i krenete tom ,,stranputicom”, na kojoj ćete biti možda na početku izgubljeni i zbunjeni, ali na kraju vrlo sretni. Grlim vas

No Comments Yet

Comments are closed