Kratko o primanju

 

A možda vi i ne umete da primite, ne možete? Možda vam je posuda prepuna ljutnje, tuge, besa. Prepuni ste, nema mesta da se primi ljubav. Niste oprostili, niste ostavili, niste prosuli, niste očistili, niste zaboravili i… nema mesta. U punom autobusu nema mesta. Moraju da izađu na sledećoj stanici kad se ukaže prilika za izlaz, za otpuštanje. Kada stane ili barem zastane na kratko ili duže. Tada izlaze putnici sa svim prtljagom koji su nosili sa sobom, svim sećanjima, baš svim. Odlaze, izlaze da odmore. Ne treba im više. Ta gužva, to tiskanje, to potiskivanje umara. Hoće napolje. A mi nekad ne damo, vozimo, vozimo, vozimo, dok nam ne pukne guma, dok ne nestane benzina, dok se ne upali lampica ili pak dok se ne pokvari autobus. Ili dok se ne desi nešto mnogo gore. Nekada vozimo do iznemoglosti. I znamo da treba da stanemo, da odmorimo, da naspemo benzina ali ne smemo, plašimo se. Plašimo se suočavanja, plašimo se odmora, plašimo se čiščenja, plašimo se novoga, a staroga. Plašimo se  svega toga, tih sećanja, tog prtljaga, i lakše nam je da vozimo, da se negde survamo, nego da zastanemo i da se odmorimo. I da otpustimo.

I eto, kako da primimo u toj i takvoj brzini? Kako kada niko ne može ni da nas stigne, ni da nas vidi, ni da nas uhvati? Kad samo vozimo i ne osvrćemo se? U stvari, plašimo se i da primimo. Jer smo puni lošeg prtljaga od ranije. Nisu drugi, sve smo to mi. Mi praznimo svoj prtljag, mi ga i nosimo… Puna vam je posuda. Nestrpljenje, brzina, brzopletost uvek su rezultat straha da će nam se desiti nešto strašno ako stanemo. Strašno za nas. Suočavanje.

Nije dobro ni kada je posuda prazna. Trebalo bi je popuniti. Davati sebi ono što trebate od drugih. I birati te druge. Darovati sebi sa ljubavlju i lakoćom pažnju,toleranciju, razumevanje i sve, baš sve ono što ste osećali da nemate dovoljno i kao očajnici tražili od drugih…E tek kada date sami sebi, data ste u miru, tada zastanete, tada vam se srce otvara za istinske darove.

 

Avgust 2009.

 

Stigla sam u Banju, rečeno mi je da promenim profesiju i pređem u profesionalne vozače, a ne shvataju da nisam mogla da se zaustavim, od tuge i očaja, praznila sam se stiskajući papučicu za gas. Znala sam da ću se raspuknuti od tuge i bola ako stanem. Stala sam samo na jednoj benzinskoj pumpi u nekoj vukojebini i toliko mi se vrtelo u glavi od bola da nisam mogla sa stojim. Ovako sam letela, jurila… i trebala  topli dom. Što pre.

Odlomak iz knjige ,,Oslobodjena” koja čeka da ugleda svetlost u svoje vreme

No Comments Yet

Comments are closed