Plače, ali poslušna je!

Prolazim pored vrata vrtića, čujem, plače. Onako tužno. Izlazi vaspitačica, kaže: ,,Ali ne brinite ona nas sve SLUŠA, POSLUŠNA JE!”
Ja kažem:,,Ne brinem se ja da li je ona poslušna ili ne, nego da li je tužna, besna, uplašena, zašto plače…”
,,Pa kako ćete to da znate,” pita me ona.
,,Pa evo, i sad znam,osećam po boji njenog glasa.Tužna je”
Gledala me je sasvim belo, pitajući se- ma šta ova žena govori. Kad je sve u redu. Kad je poslušna. To što boli, nema veze.
Učili su nas da budemo poslušni, da se uklopimo, prilagodimo, odneće nas zmaj ako ne budemo DOBRI,poješće nas mrak ako NE SLUŠAMO.
Postali smo i poslušni ljudi i poslušna nacija.
Ali smo zaboravili da SLUŠAMO SEBE. Služeći drugima zaboravili smo da služimo sebi.
Boli, plačemo, ali nastavljamo isto jer smo tako naučeni.Nemamo pojma više ni šta nas boli ni zašto smo besni niti tužni niti uplašeni. Znamo samo da nam nije baš najudobnije u TELU koje nikada nismo ni primećivali.
Stanite, osetite, gde boli, gde tišti. Izadjite iz bujice misli o poslušnosti šta biste trebali ili kako biste trebali živeti ili raditi.
Neka vaše udobno telo učestvuje u vašem razmišljanju o sebi. Jer ono najbolje zna šta vam prija.

No Comments Yet

Comments are closed