oh, kad bi se samo pustila…

Kad bi samo otpustila taj grč, tu snagu, tu silu, to sećanje tog pretka, taj bol, tu tugu koja me drži da se ne dam, da ne dam sebi da budem lagana da poletim, da odletim. Taj grč u mojim jajnicima, mojoj kreativnosti, mom sopstvu, tu pulzaciju koju osećam u centru stvaranja, u centru plodnosti. Tu pulzaciju koja mi kaže: pusti me, pusti me, molim te, opusti se, nemoj se plašiti, stvorićeš čuda, samo me pusti. Govori lagano, pleši dok hodaš, pusti me. Tada se više nećeš grčiti, nećeš osećati sav taj bol. Taj grč te štiti od toga da budeš lagana, da se setiš da si nekada bila kažnjena zato što si bila baš takva, lepršava, zanesena. Taj grč zbog toga što si nekada bila strogo kažnjena jer si bila svoja, neukrotiva, divlja devojčica ili žena. To sećanje tvojih pretkinja da su bile zlostavljane jer su bile svoje, ta kontrola koja potiče od straha od pokazivanja sopstvene seksualnosti i kreativnosti. Kad bih se samo pustila, osećam da me niko ne bi uhvatio. Trčala bih, skakala bih, pevala bih, neki bi me pratili, neki bi se zgražavali ali ja to ne bih videla, videla bih i osećala samo tu neverovatnu unutrašnju sreću i zanos novog života jer sam spasila sve svoje, i prošlo i buduće. Spasila sam ih od laži, od lažnog zastrašenog života koji nije život, koji je samo patnja, moranje. Čemu život ako ne pustimo našu seksualnost, ženstvenost, kreativnost, plodnost iako su nas ugnjetavali, iako su nam govorili da treba da završimo velike škole i da budemo uzorne i predane žene… Ako ne možemo biti i svetice i kurve, zaista i izistinski, ako ne možemo režati, plakati, rikati, dozivati, slikati, vrištati, skakati… Čemu sve to? Ako ne možemo pustiti taj glas, ako ne možemo reći istinu, sirovu istinu, ako ne možemo ispratiti sebe do kraja, ako ne možemo zadovoljiti svoju radoznalost, ako ne možemo trčati poljem kao divlji konj, raširenih ruku; ako ne možemo šljapkati po barama i udariti kad nas toliko ugnjetavaju da moramo same braniti svoju dušu; i bežati kad je to potrebno, trčati dok nas noge nose; sakriti se; čuvati svoje instinkte dok su još živi; čuvati svoje mladunce; umiriti se, ne disati kad je to potrebno. Da bismo kasnije videle novo nebo, plavo, tirkizno, roze, ne sivo i oblačno, nego sunčano, roze, tirkizno. Taj strah i ta kontrola sputavaju nas, sprečavaju nas da imamo svoje ludosti, svoju kreaciju vlastitog života. To osećanje krivice koje vekovima čuvamo u svojim jajnicima koji se razboljevaju, sve je više neplodnih, sve je više endometrioza zbog perfekcionizma, sve je više tih stega koja nas sterilišu. Steriliše nas savremeni svet gde zaboravljamo ko smo zapravo. Gde su bitni profit, status i novac zaboravljena je naša potreba za plodnošću u svakom smislu. Plodnost koja možda ne donosi novac ali donosi istinsko zdravlje i blagostanje. Jer ovo što smo danas izgubili, a to je zdravlje mentalno i fizičko, nije zbog cigareta, nije zbog hrane, nego zbog stresa koji je u nama, stresa jer se plašimo da se prepustimo same sebi. Zato je sve više karcinoma ženskih odlika, i grlića materice i jajnika, i dojke, kao glavnih odlika ženstvenosti. Muče nas muški principi, preživljavanje, koji uništavaju naše ženske odlike. One se suše, gube, razboljevaju pod naletom zahteva da budemo perfektne, doterane, pametne, najbolje. A zaboravile smo da smo pre svega žene. Stvorene da budu nežne, zanosne, da umiruju snažne muške principe koji podstiču na hrabrost i akciju, ali oni bi sagoreli u tome da nema nekoga da smiri, da pomazi, da osveži, da podrži. A za to smo mi žene tu. Sagoreo bi svet od akcije da nema nežnosti koja smiruje, oblikuje, čini svet lepšim mestom. Jer bez lepote bi nestalo svega. Okružili bismo se betonom i beznađem. Radili bismo u betonu i sivilu, živeli u sivilu, jeli iz sivog. Bez boja, bez šarenila, bez cveća, bez drveća, bez Majke Prirode i njenog savršenstva, bez žubora vode, bez vode koja teče, koja pronađe svoj tok, bez zagrljaja majke, žene, bez suza radosnica, sve bi umrlo.

Čuvajte se, moje žene. Čuvajte se od nametnutih zahteva svakodnevice. Oni razboljevaju vaše jajnike, dojke, vašu ženstvenost. Jer grudi i jajnici su simbol stvaranja, nežnosti i majčinstva, a to se sve više gubi u današnjoj civilizaciji. Razgolitite se same pred sobom i priznajte sebi da li živite baš onako kako želite.

 

No Comments Yet

Comments are closed