O prepuštanju ili…čega ćete se zapravo sećati?

Bude mi nekako mnogo lepo tu i tada. Kada svi utonu u san i ostanem sa svojim sećanjima. Lepim. Mirisima, bojama, zvukovima, dodirima. Da nema tih i takvih sećanja, život bi bio …Inercija. Ne, ne živim u sećanjima. Ali vratim im se kada mi treba ludosti, putešestvija, vožnje, vratim im se kada osetim da me svakodnevnica uzima pod svoje, a da nisam u mogućnosti da se teleportujem u stvarnosti. I tako se teleportujem u mislima i osećajima i shvatim da su to jedini trenuci za koje vredi živeti i da su takve stvari ono što život čini životom u svoj svojoj punoći.

To, kada voziš 8 sati po nedodjiji da bi na dan video nekoga…To, kada ti taj neko kaže da si jedina na svetu i da činiš svet boljim mestom. …to kad bez razmišljanja i straha i premišljanja i griže savesti uzimaš svu svoju hrabrost i smelost i krećeš u nepoznato samo zato što ti treba to nešto, taj osećaj, to istraživanje, to lutanje, ta izvesna neizvesnost.

Treba ti sloboda, odvajanje, otimanje, traženje, tajna.
Treba ti da pronadješ zapravo tajnu života. Ali ona nije u knjizi, nije nigde sasvim precizno opisana, niti ce doći sama od sebe. To je ushićenje, to je radost, to je stalno putovanje u nepoznato koje se traži od svih nas. Koje život traži od svih nas. A nekada se toliko plašimo da se otrgnemo, da krenemo, da uzletimo. Plašimo se pada a ne znamo da je najveći pad ne probati, ne iskusiti zivot, ostati zarobljen u sopstvenim uverenjima i nametnutim normama.

To je taj osećaj kada stavim ranac na ledja, spakujem mali kofer, uzmem ključeve i krenem. Tamo gde me čeka neko i nešto sto me vuče dalje, što me inspiriše, nešto što će obeležiti moj život, nešto što će moje postojanje učiniti sasvim vrednim izlaženja iz majčine utrobe. Nešto čega se i sada sećam, sto me diže, što mi pokazuje da kraja nema nikada sem u našim glavama i da je kraj samo novi početak nečega nadasve većeg i trajnijeg, što ostaje u našim srcima.

I upravo to, o čemu sada pišem, taj vetar, to lutanje, ti uzdasi pred fantastičnim, predelima, dogadjajima, ljudima koje sam volela, to me neće nikada pustiti. Moja smrt ce nastupiti onda kada više ne budem mogla da lutam, barem u svojim mislima i u svom srcu.
Malo je samo hrabrosti potrebno. Nisu to ludosti, to je pravi život. Za koji treba hrabrost jer su nas naučili šta nikako ne smemo. I ispade da ne smemo živeti. Ne smemo sa nepoznatima pričati, ne smemo u nepoznato ići, ne smemo raditi nepoznate stvari. Tako su nas učili i naučili nas svemu njima poznatom. Da sve treba da bude izvesno sigurno i konačno.

Ne znam, meni ovaj paradoks nije jasan. Da, bila sam hrabra i jos uvek sam. Da iskočim iz kože kad me steže i pronadjem novu meru za sebe. Da udahnem dublje i jače kad me guši. Da pevam i vrištim na sav glas kad me ne čuju. Da trčim iz sve snage kada hoće da me ubede da treba da ostanem samo tu.

To je moj balans. Da nikada ne prestanem da vozim taj život. Da ga širim, oblikujem, stvaram, rezbarim. Sve je tu, sve sto vam treba. Ali trebate početi tražiti. Od toga veće sreće nema.

No Comments Yet

Comments are closed