Vas je ljudi strah od samih sebe….

Zašto ljudi čudno reaguju na govorne mane, invaliditet,bilo kakav oblik onoga što odstupa od ,,očekivanog” od ,,normalnosti”? Na mentalne poremećaje, uopšte na ljude sa bilo kakvim ,,poremećajem”? I zašto to mora da se naziva poremećenim? Ili je tom izrazu ,,poremećeno” data etiketa nečeg pogrdnog i lošeg, nečega nenormalnog, ludog, opasnog?

Ljude kao da je strah, kao da se plaše, pa im je lakše da to spakuju u poremećeno, u ludo, u nešto što ne treba podržavati, prihvatiti, voleti, kao i sve ostalo, kao i svaki drugi delić ove planete, kao i same sebe.

Ali ljude je izgleda strah samih sebe, oni se, dakle, plaše sami sebe.

I kad se suočimo sa sopstvenim slabostima, prihvatićemo i tudje ,,poremećaje”. Kada uvidimo da je duboko, svako od nas ,,poremećen” na svoj način, prihvatićemo i one na kojima se to nekada stvarno i vidi, one kod kojih je to toliko intenzivno  i često jako bolno da to ne mogu da prikriju.

Nismo svi isti, sa istim nasledjem, istim emocijama, istim energijama. Toliko smo različiti i ne slutite koliko.

I nismo savršeni. Niko nije savršen. I baš smo divni u toj nesavršenosti. Jer šta je zapravo savršenstvo? Pravo savršenostvo je u hrabrosti da pokažeš nesavršenost.

I kažem, kada se suočimo sa sopstvenim slabostima mi više nemamo problem da prihvatimo tudje. Slabosti. Tada prestaje taj zazor prema bilo kakvim poremećajima. Ja bih pre rekla, slabostima. Pre slabost, nego poremećaj.

Kada dozvolimo sebi da imamo pravo da ne budemo savršeni ili onakvi kako se od nas ,,očekuje”, nestaće zazor. Mi zaziremo. Jer se plašimo. Ponavljam. Sebe samih.

 

Jer šta bi se desilo kada bismo pokazali neku svoju ,,manu”? Kada bi se rasplakali pred svima, ili bili sasvim iskreni, ili jednostavno prestali da se foliramo? li prvo da foliramo sebe?

Kolektivna svest je trenutno takva da je sve podredjeno velikim očekivanjima od ljudskog bića u smislu postignuća, ali materijalnih, koja podrazumevano moraju biti vidljiva, opipljiva i pokazana. U suprotnom, kao da ne postojimo.Kao da nas nema. Nevidljivi smo. Nevidljivi smo, ali za druge ljude. Ako nisi dovoljno uspešan, dovoljno lep, dovoljno situiran, dovoljno bogat, dovoljno zgodan, tebe nema u očima drugih. Kao da te nema. You are invisible.

A standard ,,dovoljnosti” je vrlo diskutabilan. Može li neko da mi objasni šta znači ta reč, fraza ,,biti dovoljno, …pa nešto”? Dobar, lep bogat, situiran? Gde je kraj toj dovoljnosti i da li se vidi i nazire kraj? Može li neko da mi kažešta je to što je dovoljno kako bismo prestali da očekujemo, prvo od samih sebe, pa onda i od drugih? Može li neko da mi kaže i gde to žurimo? Koje maske stavljamo? Da li nam to prija? Da li smo zdraviji? Da lismo sretniji od stalne jurnjave za tim dovoljno dobrim fiktivnim očekivanjima, za perfektnim životima koje vidjamo na socijalnim mrežama i u časopisima? Pitam vas, da li smo zdraviji i sretniji od tolikog gušenja svoje prave prirode, jureći za nečim što je društveno prihvatljivo i politički korektno?

Goni nas naša senka, naši strahovi,naši duhovi iz prošlosti,naši glasovi. Da nikako ne smemo da budemo ,,nekakvi” jer nećemo biti ,,prihvaćeni “. I tako u svrhu prilagodjavanja čoporu nabacimo kisele osmehe na fotografijama. Ne smemo da se iskreno izjadamo, da kažemo da smo tužni,da smo besni, da se plašimo, da smo uznemireni-sem na kauču kod terapeuta…Da smo zabrinuti, da se osećamo ovako ili onako…Da živimo ovako ili onako…Da smo zadovoljni ili smo nezadovoljni…

Imam utisak da su svi navikli na to zadovoljno nezadovoljstvo.Nezadovoljstvo koje trlja ruke i tapše samo sebe po ramenu i kaže:Bravo, pobedio si, tako treba.Ne možeš ti biti sretan ako su svi oko tebe nesretni. Ma otkud tebi taj iskren osmeh ako su svi oko tebe nadrndani? Mora da si na nečemu…Nemam vremena nizašta…Blago tebi….

Da ne dužim…Od silnih moranja postadosmo perfektni u nezadovoljstvu jer smo izgubili sebe…Potisnuli svoje slabosti, istinske želje, sećanja, ranjivosti, uživanja u celovitosti, potisnuli smo svoje ,,mane…I kad vidimo tudje mane-zgražavamo se.A iza toga je strah i stid i sopstveno osećanje krivice….Jer sebi nikada nismo  dovoljno dobri, pa nam ni drugi nisu dobri…Posebno oni sa ,,očiglednim” manama, da ne kažem ,,poremećajima”..

Jednoj pametnoj i sposobnoj mladoj ženi je šefica svojevremeno na poslu govorila: ,,Propalice, probisvetu”…I to samo zato što je bila potpuno nezainteresovana za nesvrsishodan posao ….Trudila  se da ne udje u strah ili osećanje krivice, jer smo radile zajedno na tome, mada je to vrlo lako ako niste potpuno svesni sebe i svoje vrednosti. U toku života su nas uglavnom opominjali i kažnjavali, robovali smo nekim pravilima kako i šta treba, tako da već imamo tastere koji reaguju na osudu. Ona na  sreću nije reagovala jer je radila na sebi i znala  da je sa njom sve u redu, da ona nije niti propalica niti propalitet ( a niko to nije) već je samo na pogrešnom mestu sa pogrešnim ljudima, na poslu koji nije ono što voli…Niko nije lenj, samo radi ono što ne voli, zapamtite to…I tako njena šefica nije bila ni svesna da je propalitet bila ona sama u svojim očima, potpuno nesvesna toga, ako ne zadovolji neke kriterijume, kriterijume drugih..I umesto to da prizna sebi, projektovala je to na tu devojku…

Kada dozvolimo sebi da se pokažemo, dozvoljavamo i drugima isto to.Prihvatićemo sve i svakoga bez obzira na boju kože, religiju, manu, invaliditet, seksualnu pripadnost. Shvatićemo da je savršenstvo baš u tome, u različitostima…Shvatićemo da savršenstvo nije u kalupu, u uniformnosti,već baš naprotiv, ono je u šarenilu u lakoći, u radosti….Da savršenstvo nije ispeglana kosa nego divlja, kovrdžava ili metlasta…Da savršenstvo nije savršena kilaža, nego ljubav prema svom telu ma kakvo ono da jeste, i ta ljubav koja isijava iz svake ćelije i oseća se u vazduhu i širi se,širi….Da savršenstvo nije FURLA torba već ona filcovana :). Da savršensto nije ,,savršen stajling”  već onaj neki preradjeni bakin šal ili šešir na koji smo stavili onaj braon broš što smo sami izradili….Da je savršenstvo u mirisu supe kod kuće…U sjaju u očima…U cvetu…U zagrljaju …u sunčanom danu..U poljupcu…Da je savršenstvo u svakom od nas….Samo treba da ga pronadjemo i pokažemo ne plašeći se….

Jer ako se ne plašimo sebe nećemo se plašiti ni drugih. Ako se ne stidimo sebe nećemo se stideti ni drugih. Ako ne krivimo sebe, nećemo ni druge….

Eto to sam htela da kažem. Da su sve te ,,mane” drugih u nama.Da smo to mi samo se plašimo da se suočimo sa sopstvenim ,,manama” i sopstvenim ,,slabostima”. Grlim vas

No Comments Yet

Comments are closed