Pobediću bezuslovnom ljubavlju

Nisam ja za to. To što mi prebacujete vi svi oko mene, a ponekad i u meni. Vi, glasovi unutrašnji, ti, mi, vi, oni. Nisam ja to. Ne mogu. Nemojte me terati. Nemojte me kritikovati. Pustite me. Takva ću biti najbolja. Pustite me, moje unutrašnje stege, moji unutrašnji glasovi. Pustite me, predrasude. Pustite me, uverenja, pustite me, šabloni, pustite me automatizmi. Pusti me, inercijo što me još uvek čvrsto držiš. Želim da se otmem. Želim da pobegnem. Neka popuste te uzde u koje su me nekada upregli pa sada nikako da ih pokidam.

Jer biću najbolja ako me pustite. Ne mogu. Ne mogu to. Rutina. Osam sati. Nove tehnologije. Jesi li kupila pelene? Jesi li kupila mleko? Jesi li platila telefon? Jesi li odštampala račun? Nema kraja.

Neko može ali ja ne mogu. Ne brinite, moji unutrašnji glasovi, ne brini mama, tata, druže, šefu. Sve će se završiti. Ovako ili onako, završiće se. Platiću. Otkucaću. Kupiću. Doneću.

Ali ako ne napišem ovu reč, ako nemam to, ako me ugušite, glasovi moji, strepnjo moja, strahovi, brigo. Ako me ugušite, ja sam mrtva. Nema me. Ubićete me. Umirem ako ne napišem, ako se ne iskažem.

Nema tu kazne, nema okrivljenog jer sam ubila samu sebe. Sami smo sebi najveće sudije i kazne. Zato me pustite, sumnje moje. Jer ću ovako biti najbolja. Ne mogu da podnesem tu rutinu, pojela me je. Guši moju životnu energiju, moju radost, moju strast, moj libido. A meni treba potpuno otvaranje. Meni treba življenje punim turbinama koje stvaraju toliko struje da mogu osvetliti ceo grad. Ovako je mrak i u meni i oko mene. A može da osvetli sve.

Znate da će sve biti završeno. Računi će biti plaćeni, ručak će biti skuvan, pelene promenjene. Hoću, ali me ne gušite. Znam ja to i bez vas. Ne rojite se, misli moje. Ne zatvarajte me. Ne moram ja ništa sem da napišem ove redove, da budem ono što jesam. Ne preslišavajte me, ne pitajte me kako mogu tako i zašto.

Ne znam ko vas je uopšte pozvao kod mene da mi samo smetate. Da me krivite, da me mučite. Da mi govorite kako treba i kako nisam normalna.

Normalna sam ja i previše, samo što vi ne mislite tako. Ali mene to ne pogađa. Ne pogađaju me više vaše kritike, ali, ipak, prestanite.

Biram slobodu, biram bezbrižnost, biram radost, biram punoću života. Time ću vas pobediti. Ljubavlju.

Da, mučite me i dalje, ali moja ljubav prema životu je jača. Neću vas više terati, neću vas opominjati, samo ću vas voleti. Vas, moje misli, moji strahovi, moje brige, moji unutrašnji glasovi. Samo ću vas voleti. Jer i vi ste tu s razlogom, mnogo većim od jednog života. I vi ste tu da me naučite nečemu. Jer da nije vas, tirani moji, ja nikad ovo ne bih cenila u šta se ponovo radjam. Da me niste toliko mučili, ja nikada ne bih krenula na ovaj Put samospoznaje, umiranja, rađanja.

Zato, ipak, i pored svega, ponekad budite tu. Da me opomenete da ne treba da prestanem da vas volim. Tirani moji. Senko moja. Brige moje.

No Comments Yet

Comments are closed