Zašto najbolji odlaze?

Zašto najbolji odlaze?Jer su previše senzibilni i teško im je da nose bol ljudi. Jer oni ne vide samo sebe, već osećaju ceo svet…

Odlaze ljudi, umiru kažu najbolji. Razboljevaju se teško i umiru iznenada. I ne vidi se koliko pate u medjuvremenu, koliko ih dira sve što se dešava spolja, koliko jedu sami sebe zbog opšteg javašluka, grabeži i vrednosti koje više ne postoje. Jedu se zbog onoga što je isplivalo, a nije za primer, ne kažem da ne treba da postoji, ali nije za primer. A ovde su primer sada ljudi koji kradu, koji nemaju znanje niti obrazovanje, ovde su primer ljudi koji govore neistine radi lične koristi, ljudi koji nemaju osnovno sistemsko znanje a da ne pričam o nekom strateškom ili operativnom planiranju. Cilj je uglancati sve da sija i upeglati dok ne prodju izbori.
Primer su žene sa prebogatim muževima koje nam plasiraju priče o ženstvenosti i majčinstvu ili narodne pevačice sa plastičnim delovima tela koje su ideal izgleda, ponašanja i života. Mi uvek imamo izbor šta ćemo pratiti, gledati, da li ćemo uopšte gledati ali ovo je primer u Srbiji.
U Srbiji nije za primer onaj koji se školovao, u koga su roditelji uložili trud, novac, ljubav. Nije za primer lepo vaspitanje, onaj ko zna, ko ima nečemu da nas nauči. Njegov glas se ne čuje.
Ne čuje se glas običnih ljudi koji žive obične živote, ne čuje se glas majki sa decom koje žive od jedne plate i koje se itekako bore i rade razne poslove..One se ne pitaju, njihov glas se ne čuje…Ne čuju se ljudi koji privredjuju vredno i zaradjuju malo ali su strpljivi i puni nade. Čuju se majke sa dve kućne pomoćnice koje svaki dan idu na tretmane i ne idu na posao. Čuju se sponzoruše-nemam ništa protiv njih, svaka čast…ali one ne treba da budu primer kako treba! A u Srbiji je sve to primer. Primer su privatni fakulteti čiji se indeksi kao hvala provlače po facebook-u, primer su doktorati, da ne kažem kakvi, primer su uposleni koji ne rade ali imaju prolaz jer imaju vezu…ne samo prolaz već i zagarantovano napredovanje. A da ne zaboravim otkucavače (one koji otkucavaju, ne znam da li sam se dobro izrazila , tužibabe, špijune, poltrone, pregovarače. I oni su ljudi, naravno, ali treba ih nazvati pravim imenom. Kao što je i govno govno i ima svoju funkciju.
Uglavnom iskreni i istinski rad i posvećenost se malo ceni ili se uopšte ne ceni.
Oni koji zaista vrede i koji zaista nešto znaju jednostavno ne mogu da dodju do izražaja. Nemoguće je jer oni ne odgovaraju. Ovde oni koji puno znaju i koji istinski žele da menjaju stvari i koji govore lekovitu istinu nisu željeni. Čak i ako imaju posao, ne mogu da se iskažu, nisu vrednovani dovoljno u smislu primanja, plate i koliko god oni vrednovali sami sebe, i koliko god ih neki drugi vrednovali, bodrili, prijatelji, ne vredi. Jer sada znanje i iskustvo nisu potrebni. Kao ni čoveštvo. Jer znanje samo smeta. Ometa im kontekst. Ometa im moć zasnovanu na neznanju.
I na kraju dana ti ljudi ne mogu da odvedu porodicu na odmor, da im obezbede komforan dom, da pokriju režije, da ne pričam o drugim stvarima.
I najgore je što to ta deca gledaju. Gledaju te roditelje koji se grče koji potiskuju taj bol, tu slobodno mogu da kažem nepravdu, gledaju kako im je ipak teško da se pomire sa tim, da potpuno prihvate to, da odustanu od sebe, svojih ideala, od onog ošto su voleli, za šta su se školovali, što su učili, da zaborave koliko je u njih uloženo i ljubavi i novca i kroz školovanje i kroz njihove roditelje. Jer svi smo mi deca naših roditelja koji su isto tako ulagali u nas koliko se mi trudimo sada da našoj deci bude toplo i u srcu i u kući i u školi. Svugde.
Ali često je to veoma teško.
I onda se pitamo što samosvesni i pametni ljudi umiru. Ne mogu to da gledaju više. Čak i ako je njima koliko-toliko dobro, ne vole kad ljudima oko njih nije dobro. Teško im je da gledaju nesrećne ljude oko sebe kako grcaju, kako se muče. Teško ima jako pada to. Ne vole kad njihova deca moraju da gledaju nezainteresovane učiteljice, kada moraju da plaćaju privatne profesore; ne vole kad im deca gledaju decu u BMW-ovima i džipovima kojima su preplavljene ulice i to onda postaje model. To je sistem vrednovanja. Ne koliko si autentičan, maštovit, kreativan, obrazovan, radostan, nego koliko imaš para i čiji si.
Zato nam odlaze najbolji ljudi. Jer su senzibilni. Jer im je teško da gledaju tudju bol. Jer nemaju želudac da svare niti srce koje može baš sve to da prihvati. I to se tako taloži i negde mora da izadje u vidu neke bolesti. To postaje kao neka neminovnost.
A što se tiče podsticanja radjanja, na tome takodje skidam kapu. Nije ni meni a ni ostalim ženama isplaćeno solidarno davanje u visini jedne plate kada sam rodila. Ne može da se dodje na red od Upravnih i Nadzornih odbora. Nisam mogla da budem unapredjena, a imam uslov, za vreme i posle porodiljskog odsustva. Moram da čekam još par godina da se ,,stvore uslovi”. Koji? Kakvi? Suvišno je pitanje. Nema odgovora. Ćuti se.A prave se Akcioni planovi za podsticanje radjanja. Molim vas.
Zato vas pozivam da stvorite svoje uslove. Glavni uslov je da poštujete sebe.I ne odstupate od sebe zarad ustupaka nekima. I pozivam na taj rad na svom unutrašnjem miru i promeni jer to nam jedino preostaje. Barem ćemo sačuvati zdravlje i mir. Nije barem, to je, priznaćete, najvažnije. A iz toga unutra izaći će neminovno nešto korisno i spolja. Sigurna sam. Volim vas.

No Comments Yet

Comments are closed