Samo da ne izgubim inspiraciju

 

Ranije sam se plašila da ne izgubim znanje, da ne zaboravim ono što su me naučili u školi, na fakultetu; plašila sam se da ne izgubim to znanje jer sam mislila da je ono osnov svega – mog života i moje egzistencije. Da se iz njega sve rađa i nastaje. Sve što treba da čini jedan život. Sada se jedino plašim da ne izgubim inspiraciju. A to je onaj osećaj kada sam sa sobom; oko tebe je milion ljudi a ti si opet sam sa sobom jer si u svom telu pročišćenom od strahova, nepoverenja, sumnji; pročišćen od besova, tuga, strepnji. Od svega što te je blokiralo da se popneš tu ili spustiš duboko. I tako pravo sa neba ali i iz dubokog ponora jer nema neba bez ponora, dođe taj leptir iz jezgra zemlje iz znanog i nepoznatog ali poznatog; iz naše suštine, iz naše pramajke; naše duše; dolazi ta inspiracija i ta kreacija. I samo se ruka umori jer ne može da stigne da ispiše ono sto dolazi sve više i više i ne nazire mu se kraj. I kao što pomenuh, dete plače, muž ždronca ali ne marim; znam da je jedino tako dobro i da će im biti dobro ako ukradem ove trenutke. Jer ako to zgasne, zgasnuću i ja, biću beživotna, mrtva, umorna, besna, suva, dozvoliću da mi zamru instinkti kojima lečim i sebe i svoje bližnje. Usisaće me svakodnevnica i trivijalnosti koje blokiraju pravu čovekovu prirodu. Jer kad pramajka svega umre, a ona je u svakoj ženi, poješće nas paraziti, uljezi u nama, glasovi koji nas sabotiraju. Uzeće nas pod svoje, mi ćemo im poverovati kako to nije dobro, kako nas ta inspiracija odvraća sa pravog puta; puta koji se od nas očekuje; koji je univerzalan robotski automatski zadobiven rođenjem i kolektivnim verovanjima o ulozi žene. Poverovaćemo mu da to ne treba da bude tako, da smo mnogo odleteli, da nismo realni, da nismo na zemlji, ma svašta će da nam kaže da bi nas umrtvio i vratio u „život“ kakav dolikuje jednoj ženi. Život kakav je unapred znan i pripremljen.. Vratićemo se rutini, inerciji, zaboravićemo našu pravu prirodu koja traži izraz, glas, instrument, olovku, boju, puteljak, zalazak, odsjaj, pećinu, šumu. Ona traži da se rodi iako su je gušili godinama iako je žena, iako je sve to što zapravo nije, njeni instinkti su još živi. Potreba da hoda po zemlji polugola, da grli, da diše, da peva, da skače, da se valja, da se penje, da se skriva, da vrišti da voli. Jer to smo mi drage moje i ne smemo nikada to zaboraviti.

No Comments Yet

Comments are closed