O prihvatanju i potiskivanju

,,Definitivno hoćemo da u sledećem koraku uradimo suštinsku stvar, da ti vratimo bliskost sa svim delovima sebe, jer na taj način ćeš se osećati bezbedno a ne kao neko ko stalno pokušava da kontroliše a oseća da nema kontrolu. Jer kada odbacimo neki deo sebe mi nemamo kontrolu nad njim, samo ono što prihvatimo i sa čim se blisko ponovo spojimo (delovi nas) počinjemo da osećamo spontano kako je sastavni deo nas a time i ne moramo da ga kontrolišemo već taj deo spontano radi zajedno sa svima za tvoje najviše dobro.”

,,Dok ne osvestite svoje nesvesno ono će upravljati vama i vi ćete to nazivati sudbinom.”K.G.Jung

,,Postoji prirodna cenzura svih negativnih i bolnih dogadjaja u našim životima. Ego koji cenzurira želi zaboraviti da je video neku osobu ili da se neki dogadjaj desio…” Clarisa Pinola Estes

,,Kompletan čovek, medjutim, zna da njegov najljući neprijatelj, da čak čitav niz njih ne vrede svi zajedno koliko njegov najveći protivnik, naime sopstveni “drugi” koji mu prebiva u grudima.” K.G.Jung

To prosvetljujuće stanje kada prepoznamo da su ljudi oko nas na koje ,,reagujemo” samo naše nesvesne osobine. Da su naši. 

Kada je neka emocija obrazac našeg reagovanja, kada se neko osećanje ponavlja, kada imamo ,,šablon” reagovanja na nešto ili nekoga, onda je to proizvod naših sećanja. Nečega prošlog što nas je diralo, obeležilo, nečega što je zapamćeno kao takvo, što je ostavilo traga…A što je sakriveno i nesvesno jer nije stiglo da bude obradjeno. Prejako je bilo. Ne smemo ponovo nikako. I svaki put kada nas nešto ,,asocira” na tu situaciju ili osobu, mi regujemo isto, telo reaguje, jer svaka emocija je u telu kada nas um podseti. Baš to, takvo, podseća nas da je ipak tu i da se trebamo suočiti, prihvatiti, osvestiti.

Svaka terapija zapravo počinje kada klijent da sebi dozvolu da bude ono što zaista jeste. A to je spoj suprotnosti, spoj svesnog i potisnutog – nesvesnog… Onda kada klijent uvidi da nisu otac i majka ili bilo ko drugi ti koji mu ne daju da ide napred , već on sam. Ali šta je taj misteriozni deo koji mu se suprotstavlja i koji se krije iza lica oca i majke ili bilo koga drugog? I koji nas ga tako dugo drži u uverenju da je uzrok svih njegovih nevolja spolja? Ovaj deo je suprotnost njegovog svesnog stava, koji mu ne da mira i smeta DOK NE BUDE PRIHVAĆEN.

Ako prihvatimo nekoga, to ne znači ga volimo. Ljubav je jako strastveno osećanje, kada prihvatimo nekoga znači da se ne opiremo njemu i onim što je on, već da smo ga  jednostavno  integrisali kao izgubljeni i neprihvaćeni deo sebe. I ne moramo da se vidjamo sa tom osobom, ne moramo ništa, važno je samo da smo u miru sa sobom kada pomislimo na nju. To je važno, da više nemamo nikakvu reakciju, nikakav grč u vezi sa tom osobom. Tada je sve rešeno. Tada će ta osoba sama da ode, a ako ostane, to znači da postoji neki razlog zašto je još tu. Ali vi više nemate problem sa njom, kao da nije tu.

Jer vi ,,vidite” kod drugih samo ono što ste vi. To jest, vi reagujete samo na ono i na one osobe koje su potisnuti deo vas. Ono što niste vi, to ne vidite, tj na to ne reagujete. Sve ono što vas jako nervira, sve ono što je kategorično NE, što vam se gadi, to je neprihvaćeni deo Vas koga niste ni svesni.

Tako da, kada prihvatimo nekoga, on vam više ne smeta jer ste vi u miru sa sobom ma šta se dešavalo. I iz pozicije tog mira vi možete da donosite odluke koje su  prave i istinite i u skladu sa vašom dušom. Bez straha i griže savesti. Možete odlučiti da se više ne vidjate, i to je ok. Ako se ta osoba uvredi, to je NJEN problem, ne vaš. Vi više nemate problem, ali ona ga ima, jer želi da bude prihvaćena I svako ,,odbijanje” doživljava lično. Njen mali ego reaguje kada nije onako kako želi. I reći će vam da ste nekulturni, sebični, da ne poštujete itd itd. Ali to nije istina jer vi poštujete sebe, a ona ne poštuje vas. Jer da vas poštuje, ona ne bi tako reagovala.Ali ne moze da poštuje vas kad nije spoznala ni sebe. Ona je za sebe u centru pažnje I to se zove samozaljubljenost koju treba VEOMA razlikovati od SAMOPOŠTOVANJA I LJUBAVI PREMA SEBI.

Prihvatanje znači integrisati nešto u sistemu, naći mu mesto, šta god da je to.

Potiskivanje je kada nismo našli mesto tome nečemu, želimo da ga izbacimo, da ga se otarasimo, borimo se protiv toga, ali ono neće, ono hoće da ostane da bude integrisano jer je na kraju krajeva to nešto je naše…

A šta sa emocijama i osećajima koji su nam ,,zabranjeni” ili usmereni ka ,,zabranjenom” objektu? Neki naši delovi i sećanja koji su agresivni previše, ovakvi ili onakvi? Jedini način kojim sve počinje je prihvatanje toga. To je energija koja nama treba.

,,Šta ćemo sa parazitima –  kradljivcima psihe, da li i njih treba prihvatiti? DA.Mnogi naučnici  smatraju da je Modrobradi aspekt psihe koji se ne može iskupiti.No, ja vidim dalji razvoj tog aspekta psihe-ne u transformaciji masovnog ubice u finog gospodina, nego više kao u osobu koja mora boraviti u duševnoj bolnici ali na nekom lepom mestu sa drvećem, nebom i poštenom hranom, sa možda nešto blagotvorne muzike, ali da ne bude proterana na zatvoreni odel psihe gde bi je mučili i psovali.”Clarisa Pinola Estes

Taj osećaj treba da se stavi na neko mesto da bi bio koristan, to osećanje treba da se uposli i integriše kako bi bilo korisno.

Svaka situacija koja dolazi mora biti prihvaćena kao deo nas. Bez analiziranja, samo iskreno prihvatiti. Jer time jačamo naše SRCE i dovodimo u vezu Um i Telo. Počinjemo da delamo iz pozicije našeg Sunca, našeg solarnog pleksusa, nas samih. Kada ne prihvatamo telo se odvaja od uma i mi delamo po inerciji, iz pozicije naših sećanja. Ali to nije naš život, nego život naših predaka.

,,Veoma je lako da se stvori potreba da se neka situacija ili osoba odbaci i ne gleda kao deo nas samih. dovoljno je često da se pojavi šef koji podvikne ili nas ,,ponižava”  ili kolega koji nas ,,nervira, koji ,,ništa ne radi ili se ,,pravi pametan”. I da se u nama javi osećaj ljutnje ili teskobe, nevoze i neprihvatanja. Do dolazi zbog uverenja da nas neko napada, dok ne uspevamo da sagledamo da je naš deda, stric, prababa ili čukundeda radio istu stvar nekom drugom u našoj genetici. Nije na nama da se bavimo ovim pojedincima već treba samo da razvijemo jedno šire razumevanje koje nam omogućava da prihvatimo sve što nam se dogadja. Prihvatanje je energetski otkup bilo koje karme, i to donosi osećaj zadovoljstva, nasuprot težine i umora. Prihvatanje ne treba mešati sa potiskivanjem koje ne rešava problem, nego kao da ga drži “na čekanju”. Problem je unet u sobu i u njoj stoji dok mu se ne nađe mesto. Tu nam smeta i zauzima prostor, i ako se ta situacija vremenom ne reši, dolazi do eksplozije. Ono što se potisne, manifestuje se kroz neki problem, unutrašnji ili spoljašnji. Drugim rečima, prihvatanje dovodi do izmenjenog stanja svesti koje sa sobom nosi radost i zadovoljstvo.Da bi došlo do prihvatanja, potrebno je obaviti rad na nivou tela. Prihvatanje nije stvar moralnih načela ili dobrote, što upravo vrlo često predstavlja potiskivanje. Primer bi bio neki monah koji živi u skladu s moralnim načelima i onim što je dobro, ali umesto da to dovede to stanja otvorenog srca, vodi u devijacije različitog tipa: ostrašćeni nacionalizam, seksualne devijacije, i slično. Umesto da stvari prihvata, on sve trpa na jedno mesto, kao u neki magacin, i to jednom mora da eksplodira.” Aleksandar Imširagić

Sve ono što nikako ne smemo da budemo, sve ono što nas jako nervira, sve ono čega se najviše plašimo…to su NAŠE slabosti, to su najranjiviji delovi nas. Možda bismo se raspukli od tuge kada bismo ih doveli u svesno. Možda. To su ti osećaji bespomoćnosti, napuštenosti, odbačenosti. To su ta sećanja kada smo bili sami samcati, kada smo se osećali napušteno, bez igde ikoga. To su najdublje potisnuta sećanja. Jako bolna i  nesvesna. Ali njih treba pretvoriti u najveću snagu. U energetsku bombu. Prihvatanjem.

I onda kažu: nadmen/a je, uobražen/a, arogantan/na. Najčešće su ti nadmeni i uobraženi najranjiviji i kriju se pod maskom arogancije jer ne mogu da se suoče sa sopstvenim toliko potisnutim sećanjem kad su bili odbačeni. I tako odbacuju sve druge oko sebe kako bi se zaštitili od ponovnog bola odbacivanja, ne znajući da zapravo tako odbacuju sami sebe. Stavljajući masku nedodirljivosti zapravo kriju sami sebe od drugih jer ih drugi ljudi asociraju na taj bol. Umesto da zarone u sebe, a to svakako nije lako, oni se kriju i od sebe i od drugih. Plaše se samoće, ali na kraju ako ne integrišu sve to, ostaju sami. Zbog straha od suočavanja sa tim strahom.

Moj primer je taj da sam se dugo jako plašila odredjenog profila ljudi. To su oni što hoće pažnju, to su oni što ne biraju sredstva da budu u centru pažnje, oni koji govore glasno da se nametnu svojim stavom. Oni koji se nameću, oni koji vole da ih svi gledaju, da drže slovo i pri tome nemaju mnogo osećaja za druge ljude. Mnogo su me ,,nervirali” takvi. Dobijala bih napad panike u njihovom prisusutvu. Počela bih da trnem, da se kočim, da se znojim, srce ubrzano da lupa. Opasnost velika za mene. Organizam se buni, adrenalin radi svoje. Akcija, bekstvo, bežanje, spašavanje.

Čekaj, čekaj. Spašavanje od čega?

Intenzivan je bio taj osećaj. Gušila sam se, nisam mogla da spavam, njihova slika me proganjala. Slika tih osoba.

Dok nisam otkrila da bile one male ili velike, ovakve ili onakve,te osobe imaju istu crtu. A to je jedan snažan osećaj napuštenosti i odbačenosti i intenzivna potreba da budu prihvaćeni. To su lečili intenzivnim nametanjem sebe u svakom trenutku. Davili su okolinu.., ali to je najčešće bio glas: Vidite me, tu sam, hej, vidite me.Očajno želim da me volite…

Duboko sam se osvestila posle ove spoznaje. Hej, pa to sam bila ja. To je bio  moj najveći strah. Taj osećaj slabosti, bespomoćnosti, ta teskoba kad te baš niko ne razume, kad želiš da pokažeš svoju kreaciju, crtež ili igračku a oni baš tad gledaju Dnevnik ili ih to baš uopšte ne zanima. To, kada te niko ne vidi, kada te niko ne primećuje, a ti si mali. Igraš se sam sa sobom i konstatuju kako si mirno i divno dete, a ti se igraš sam jer si odavno digao ruke od traženja roditeljske pažnje… I odlučio si da samuješ.

Ali dodje trenutak kada bukne sve. Kada dete počne da se buni. Bilo veliko ili preveliko, mlado ili staro po krštenici…Nije bitno, dete uvek ostaje i dete traži, plače, viče.. Kad tad, jer svaka iskonska potreba traži da bude zadovoljena. A to je iskonska potreba za pažnjom i prihvatanjem, jača od potrebe za hranom.

Kada si radio sam svoj domaći, iako ti je bio pretežak, iako si se sekirao oko učiteljice, dvojke iz fizičkog, da li ćeš uspeti da sastaviš sliku iz ,,ZEKE”…Kada ti nije niko pomagao oko zadataka a bio si prestravljen od zahteva i prekora. Kada si se plašio da kreneš u školu jer si se plašio upravo tog-da nećeš biti prihvaćen, da će te zadirkivati, da si drugačiji, da si povučen. Kada su ti govorili da si previsoka ili da imaš klempave uši. Kada si dobila jedan preko celog lista iz matematike i još su te posle grdili kod kuće. A tebi je dovoljan taj tvoj osećaj te ogromne tuge. Jer nisi ispunio neka svoja umišljena očekivanja. Jer si sam sebi spremao doručak sa pet godina u kamp prikolici u kojoj si živeo preko puta škole i to su videla sva deca. I zato su te zadirkivala jer si živeo u kamp prikolici. napolju je padala kiša, a roditelji su pravili kuću…bio je to tako tužan dan. Kada si najbolji djak baš ono za primer, a deca su ljubomorna. Učiteljica te hvali pred svima (bljak) a deca posle neće da se igraju sa tobom. Zadirkuju te, odbacuju, nazivaju štreberom, ulizicom, a ti si samo nekako vredan i pametan i na sve to poštuješ svoje roditelje i želiš da ih obraduješ dobrim ocenama. U pri tome si jako senzibilan. Voliš ceo svet i osećaš. I obećaš sebi sebi da postaješ nevidiljiv, a u stvari ti je očajno potrebno razumevanje, druženje. Ali biraš manje bolno radi preživljavanja.

Kako u tim trenucima dete od sedam godina da objasni sebi da je sve u redu. Da treba da prihvati sebe. Da kaže, pa šta. Kako da mu ne ostane ono nešto, to tako turobno i teskobno osećanje duboke krivice što si baš takav kakav si i sledstvenog samoodbacivanja? Kako? I ako to još niko ne primeti, tu tugu ogromnu, veliku kao okean, onda se na to kalemi još svašta nešto….

Ali kako detetu uliti to da je predivno samo po sebi, da se ne plaši mišljenja drugih, da treba da bude baš takvo kakvo jeste, da je..DA JE ZABOGA SVE U REDU. DA JE BAŠ SVE U REDU????

Roditelji, pogledajte svoju decu. Gledajte ih u oči. Srcem. Ako ne kažu, pokušajte da osetite šta se dešava u tim malim bićima. Nisu bitni domaći zadaci, nije bitno mišljenje učiteljice. Bitni su oni sami i njihove emocije. To je jedini što je bitno. Pokušajte da vidite u njihovim očima sreću, setu, tugu, zato ih gledajte srcem, ne glavom. Oči će vam reći. I zagrlite ih jako i recite im da su predivna bića, stvarno predivna baš takva kakva jesu i da je baš sve u redu. I da ćete uvek biti tu za njih da ih podržite. Da im čuvate ledja. I da im je jedini cilj u životu da budu ono što jesu.

O ljudi koliko je ovo bitno za zdravlje, za bolest, za sreću, za život. Za sve. Taj zagrljaj i te reči. Svaki dan. Umesto čuvenog: “Šta imaš za domaći”?

No Comments Yet

Comments are closed