Samo ako verujete…

Sva moja unutrašnja muka je nastala onoga trenutka kada sam izgubila VERU. Kada sam izgubila taj osećaj da je sve u redu i da će sve biti u redu. Kada sam dozvolila da me trenutni problemi, ostavljanja, sastavljanja, porodični problemi; kada sam dozvolila da me to pokoleba, skrene, unese sumnju, zaboli, pritisne toliko da sam je izgubila. Izgubila veru i poverenje.

Da, nekada takve stvari koje okarakterišemo kao ,,loše“ toliko zabole, toliko nas izbace sa koloseka vere i ljubavi da postanemo sumnjičavi, uplašeni i to nam potpuno oobji život i odnose. Jer ono što je u nama projektuje se spolja i mi zbog toga nadalje dobijamo npr. partnera za koga stičemo utisak da ne možemo da verujemo; ili posao gde se osećamo neprihvaćeno ili imamo utisak da nam neko nešto ,,smešta“. Prijatelji su nas izigrali; roditelji nas ne razumeju- samo zato što mi nemamo poverenja u njih.

Jer drugačije je, sasvim je drugačije kada vi zračite poverenjem u nekoga ili nešto. Probajte. Probajte nekome da date poverenje. Čak iako ne možete do kraja da probudite to u sebi, dajte mu barem reči. Mada je ovo prvo mnogo važnije. Onda vam na trebaju reči. Videćete, kada verujete u nekoga taj neko dobije krila i osmeh. Tada i taj neko zna da to može, da je život dobar i da ga niko neće povrediti niti prevariti. Jer on zna tada, kao i vi, da i to loše što dobijemo- mada ja nikako ne verujem u loše, jer se sve dešava sa debelim razlogom, a to je da nas pročisti i dovede u prihvatanje, poverenje i zahvalnost-da je i to loše ono pravo. E to je vera.

Kada osobi date veru i poverenje, kada joj iz srca kažete: ,,ti to možeš, ti si dobra, ja znam da ti to možeš“, a iz vas pri tome zrači istinsko prihvatanje i poverenje; tada se osoba menja. Menja se, postaje bolja; ako je do tada bila besna ili uplakana, ona se menja, lice joj se ozari; gubi se strah i bes-bes je uvek tu da nas štiti od nečega. Bes je posledica straha, osećaja da nismo bezbedni. Kada nekome date tu veru u samog sebe, on zna da je sve u redu. Da je baš sve u redu samo ako veruje. U sebe i u život.

Kažem, sva moja kriza je krenula kada su me ta akumulirana dogadjanja toliko pogodila, da sam izgubila poverenje i veru koja me je uvek nosila kroz život. Koja mi je davala snagu, koja me je radovala, koja je činila da se radujem svakom danu, da budem lepršava, nežna i vesela. Neka dogadjanja su me ubila. Ubila su me. Ophrvao me je strah. A zatim i bes. A zatim i nepoverenje. A zatim kao posledica svega –kontrola. Da se ne bi ponovilo to što se desilo.

A kada nastupi kontrola, gubi se život. Jer nema življenja. Nema prepuštanja toku života. Svaki naš korak je tada obojen strahom da se ne desi ponovo i mi više zapravo ne živimo već se plašimo i u tome nam prodje život. Ne živimo više život nego živimo strah. Jer život je ljubav, život je poverenje, život je zahvalnost. Sve drugo-nije život. Sve drugo je samo prolazak pored života dok on pokušava raznim iskušenjima da nas pozove da se vratimo. I mi umesto da poverujemo, jer smo dovoljno propatili, umesto da se pokajemo, pročistimo, umesto da oprostimo, mi još više gajimo strah. Grčevito se držimo za njega jer misIimo da nas štiti i kažemo: ,,e sad stvarno znam da sam u pravu“. Ali niste, jer ste to sami napravili svojim verovanjem u strah, a ne u ljubav.

Tako, opet vam kažem, zaboravila sam tada da verujem. I dok se jedan deo mene jako borio i zapravo me držao u životu, mučno, ali me ipak držao; drugi deo se plašio da se ne ponovi; svakim danom se sve više i više plašio. I što se on više plašio, to je sve više bolelo. Umesto da gradim nežnost i nadu, ja sam negovala strah. To se zove samosabotaža. To kada vi gušite svoju pravu prirodu koja je uvek nežna i puna poverenja.

Trebalo je taj strah preobratiti, promeniti mu smer, dovesti ga u istu ravan, ne dati mu da briše, da zaustavlja, ne da ti mu da trne, da guši. Trebalo ga je dovesti u isti smer sa tom nadom, da počnu ponovo da plove zajedno.

Evo i sad ga osećam dok ovo pišem, ali on samo postoji kao sećanje koje je prošlo, ali ne kao moj život sada. Istina je uvek čistota. Ljubav i čistota su jedno. Koliko god vi tražili neku ,,lošu“ istinu, neki ,,dokaz“, niste na pravom putu jer vi onda ne verujete. A to nije gledanje ružišastim naočarima, to nije skrivanje; to je samo svest da nas život zaista voli. I kada nam daje i teško i lako, on nas voli. Jer je i to teško baš tako dobro u tom trenutku da nas osvesti.

I kada god bi me uhvatilo to, a živ sam čovek, nisam vila, ja bih birala poverenje i nadu.

Samo ona me vodi tamo gde treba. Samo ona me zapravo štiti. Strah i bes me ne štite.Oni samo privlače isto. Ali um misli da nas štite. A duša zna kako treba. Da treba uvek verovati. Tada se sve i svako menja. A i ako se ne promeni, otići će od vas. Jer strah i ljubav ne idu zajedno. Ako se ne preobrati u ljubav, strah mora da ode.

Nadam se da ste me shvatili jer mi je bilo važno. Važno da vam, u ovo oktobarsko jutro, kažem da verujete. Da se popnete skroz gore u taj prostor zlata, iznad vaše glave, gde stoji vaš andjeo čuvar koji je tu samo ako ste prisutni i verujete. Koji vam daje suptilne znake u vidu brojeva, pesama, reči, koje ćete čuti samo ako ste prisutni u sebi, u svom srcu. I tada se dešavaju čuda. Počinju da se dešavaju zapravo kada vi odlučite da pomirite, da sve pomirite u sebi i to iskreno. Tada dolaze čarobnjaci, ljudi za koje niste verovali da postoje. Samo ako verujete.

No Comments Yet

Comments are closed