Biti čovek.

Čovek. Biti čovek. Šta se zapravo pod tim podrazumeva? Pod tom rečju da svako do nas treba da bude ČOVEK? Šta je zapravo čovek? Sa velikim Č?

Za mene to znači biti otvoren u srcu i usidren u svom identitetu. To su kao dva stepenika koji se nadovezuju jedan na drugi i jedan ne može bez onog drugog. Obrušava se, pada ako nema onog drugog. Medjusobno se podupiru i drže i stvaraju ono što bismo mogli nazvati čovekom u nekom širem smislu.

Kako to? Pa tako. Oni se nalaze jedan ispod drugog. Srce je iznad našeg solarnog pleksusa, centra našeg identiteta. Ako smo otvoreni u srcu, ali nismo na svom identitetu, na svom suncu, ako nismo snažno usidreni u našoj volji u postavljenim granicama, onda ćemo ići preko svojih granica. Mi imamo iskrenu želju da pomognemo, ali ne svakome i ne u svakom trenutku. Da bismo zaista bili plemeniti mi moramo biti usidreni u sebi. Jer preveliko činjenje drugima bez da znamo koje su to granice i u sebi i van sebe iscrpljuje, čini nas besnim i nezadovoljnim. Jer najpre nismo udovoljili sebi, svojim željama i potrebama, ciljevima skrivenim u našem identitetu. I taj identitet drži naše srce da bude onoliko otvoreno koliko smo mi zaista spremni da damo. A spremni smo da damo onoliko koliko smo prvo sami sebi dali, koliko smo zadovoljni, hrabri i ispunjeni u sebi. Sve ostalo, svo to davanje bez kraja, je iscrpljivanje. I kad-tad čovek dodje na to da traži zauzvrat. Da ima osećaj da je dao ali nije ništa dobio zauzvrat. To je tako kada nismo na svom identitetu.

Takodje, kada smo na svom identitetu, mi znamo i kome vredi davati, a kome ne. Razmaženom detetu ne vredi previše davati. Kao i razmaženom čoveku. E tu treba osetiti da mi zapravo tu dajemo onda kada postavimo granice, onda kada zavrnemo slavinu. Mi tada u stvari dajemo kada oduzimamo. Jer taj tada nauči da izgradi sam baš to što niste hteli da mu date. i ako nauči to da gradi, naučiće da izgradi i mnoge druge, za sebe, vrednije stvari.

Ako je pak suprotno, ako smo usidreni na svom identitetu, ali nismo otvoreni u srcu, nastupa ono što se naziva sebičnost i nedostatak empatije. To su ljudi diktatori, koji su odlučni i snažni, hrabri, ali pri tome ne haju za druge i njihove istinske potrebe. I koliko su ovi prvi darežljivi i popustljivi, toliko su ovi drugi nesebični i nepopustljivi.I veoma sebični. Takvi su primeri Hitlera ili drugih ljudi koji su rušili sve pred sobom ne hajući za duše oko sebe koje plaćaju ceh njihovim idealima. Lepo je biti odlučan i hrabar, ali ako uz to nemamo osećaj za druge ljude, onda postajemo psihopate ili sociopate.

Zato ne treba preterivati ni u jednom ni u drugom. Ni previše otvoren niti previše zatvoren; ni u srcu, ni na svom identitetu. Izbalansirati fino taj Mesec i Sunce; mamu i tatu; jer koliko god različiti oni bili, imaju nešto zajedničko, a to je osećaj za meru i u srcu i izvan njega.

 

No Comments Yet

Comments are closed