O nežnosti…

Jako često, gotovo uvek  mi se dešavalo da plačem kada odlazim sa nekog putovanja, kratkog vikenda kod roditelja, rodbine, prijatelja, odmora na moru. Tako bi me uhvatila neka neiskazana tuga koju do dana današnjeg nisam sebi mogla da objasnim i evo upravo tup, postade mi kristalno jasno zašto sam ja zapravo plakala tada kada odlazim, kada se rastajem, iako to nije definitivno…A i da jeste…

Govorila sam da sam se osećala nekako nedovršeno, da nisam dovoljno ljubavi dala, ali mi nikada do kraja nije bilo jasno šta to podrazumeva. Da, to je bilo upravo to što sam spoznala ponovo, dok sam opet počela da žurim, da jurim, da gonim, da obitavam u sopstvenim mislima, sopstvenim planovima, dok se oko mene dešavao život i svi ljudi u njemu koji su želeli moju pažnju, koji su želeli da pričamo, da ih zagrlim. Ali ja sam nekako dolazila, prolazila, odlazila, u svojim mislima, svojim delima, svojim porivima, nekako previše u sebi. Nije da ja nisam imala to u sebi, tu ogromnu ljubav, tu želju da zagrlim, da prigrlim da volim da budem topla i nežna, nije da ja to nisam imala u sebi. Čak štaviše, imala sam toga i previše, sve je kuljalo ali nije moglo da nadje ventil, otvor kojim bi krenulo, kao ni cev kojom bi se sprovelo i videlo svetlost dana. Te ruke su želele da grle, to srce je volelo ali nije pokazivalo. I zato sam plakala kada sam odlazila. Plakala sam uvek jer sam osećala nedovršenost, nisam dovoljno dala onoga čega sam imala previše u sebi a što je bila moja obaveza i životna misija da dam. Nisam dovoljno davala te nežnosti koja je bila zatrpana surovošću prvo prema sebi, zahtevima, žurbom nekim unutrašnjim gonjenjem, nekim obavezama, nekim ciljevima, nekim: Nado budi bolja

A nežnost je bila i jeste oduvek moja prava priroda, ljubav jeste moja misija i svrha. Ali bila je zatrpana nekim teretom očekivanja, strahova kolektivnih i ličnih, strahova predaka koji su govorili: Nado nema stajanja…I tako kada bih poželela da stanem da se fokusiram na nekoga ili nešto, na bilo koga, a ja to nisam ,,isplanirala”- hvatao bi me neki neizdrž, nestrpljenje koje bi se pretvorilo u napetost i potpuno bi pojelo svu moju potrebu i dar da budem nežna i da ih jednostavno zagrlim; da ostanem u tom zagrljaju dugo; da im sto puta kažem da ih volim uprkos svemu; da volim sve…

Ali tu ljubav je trebalo naučiti pokazati. Tu nežnost je trebalo najpre otvoriti, očistiti surovost i grubost i osloboditi tu svoju pravu nežnu prirodu zatrpanu teretom očekivanja nametnutih koja su se veoma dobro pelcovala na meni. Nisam znala, nisam bila sigurna kako se to radi, jer sam veoma dobro izučila kako učiti, kako biti najbolji, kako biti prvi, kako prvi završiti, kako uspešno završiti, kako biti uspešan…Ali nisam znala, jednostavno nisam naučila, najvažnije-kako pokazati svoju pravu prirodu-biti nežan i zagrliti. I znati da je to najveći uspeh u životu. To i samo to.

 

I tako sam radila na tome, oslobadjala sloj po sloj, plakala, svadjala se sa samom sobom, sabotirala sebe često..Iz straha da se pokažem. Iz straha, nećete verovati, da budem nežna. Ja sam nežnost povezivala sam slabošću, a biti slab za mene je značilo ne postojati. Biti nežan zatim sam povezivala sa ženstvenošću, a biti ženstven za mene je bila-kazna, poniženje, strah od gubitka slobode. I tako od svega toga i svačega, trebalo je puno vremena da prestanem da sabotiram sebe u pokazivanju svoje prave nežne prirode. Učila sam da se dugo gledam sa ćerkom u oči; to me je ispunjavalo najvećom mogućom radošću  u srcu; da gledam u krošnju drveta i da budem u  srcu; da slušam nekoga kako govori i da se spustim u srce…Da hodam lagano. Govorim iz srca, nežno, lagano i tiho. Slušam srcem, ne umom. Jer tako se najbolje i najiskrenije osećamo, čujemo i razumemo. Iako sam oduvek razumela i osećala sve i svakoga, nekako nisam imala vremena da se posvetim: uvek sam žurila, pravila planove; nisam bila tu prisutna. Tu sa tom osobom. A biti tu prisutan bez misli o prošlosti i budućnosti, biti tu u sadašnjosti ogledati se u nečijem pogledu, utopiti se u nečiji zagrljaj je največa sreća i najveći uspeh. Ali su nas pogrešno učili, da samo mi učimo, a ovo drugo će doći samo.

E pa neće baš doći samo. Ako se nešto ne neguje, ne razvija, ono atrofira, zakržlja. Ako se ne bavimo fitnesom, ako smo neaktivni, ali ovo je fitnes duše. Svi je imamo, ali ako je ne razvijamo, ako razvijamo samo um i njegove zahteve, duša atrofira. Zaboravimo da se grlimo, zaboravimo. Ili nas je stid. IlI se plašimo. Ili svašta nešto.I onda predjemo u drugu krajnost. I to zakržlja.

Zato hajde od sada od ovog trena da počnemo da vežbamo nežnost. Da se takmičimo ne u broju odradjenih zadataka nego u broju toplih reči, dodira, stisaka ruke i toplih zagrljaja. Kada shvatimo da su to naši najveći životni uspesi otkrili smo tajnu života.

I tako ja više ne plačem kada odlazim jer mi je duša puna. Jer sam dala ono što nekada nisam znala ili nisam smela ili nisam umela a što je najveća sreća. Ispunila sam svoju svrhu. Ono zbog čega sam došla na ovaj svet. Što činim i u ovim redovima dok ih prenosim vama.

Volite se i pokažite to. Napravite spisak nežnih dogadjaja.

No Comments Yet

Comments are closed