Rodjena sam da bih umrla

Ta slika o sebi koju tako brižljivo i posvećeno gradimo celog života – to nismo mi. To je slika koju smo proizveli o sebi, o tome kako treba da se držimo, hodamo, ponašamo, šta treba da radimo, čime treba da se bavimo, kakve seksualne apetite treba da imamo; kakav treba da nam bude partner; koliko dece treba da imamo; da li treba da budemo u braku ili ne; kakvo obrazovanje treba da steknemo da bismo „opstali“ i da bismo bili „prihvaćeni u društvu“; da bismo se zaposlili i imali „sigurnu“ budućnost. Budućnost u kojoj svako jutro ustajemo u isto vreme, idemo na isto mesto, na isti posao, pijemo istu kafu iz iste šolje, istim pokretom, istom dinamikom gutljaja. Isti komentari, teme, isti ljudi; smejemo se na iste fazone, nameštamo razdeljak na istu stranu, oblačimo onu suknju za 2 cm dužu jer je ova ipak prekratka; stavljamo korektor, maskaru, sjaj i rumenilo i već smo se toliko izveštili u tom ponavljanju da ne bismo mogli da zamislimo život bez toga. Osećamo se izgubljeno i dosadno ako jedan dan ostanemo kod kuće. Ne znamo šta ćemo, nema tog kalupa, nema onih istih stvari na koje smo NAVIKLI, šta ćemo sad, čemu sad ovo služi? Ovo vreme koje smo iznenada dobili?

Čemu služi ovaj život, ovo slobodno vreme koje imam, nameće se milijardu pitanja, a ja ih ne želim, ne želim ih, plašim se, plašim se samog sebe, plašim se suočavanja, plašim se istine, plašim se laži… Zašto sam se rodio, šta je sad ovo? Nema kolega, nema graje, sad sam sam sa sobom, ali nešto mi fali, plašim se, nije mi udobno, plašim se, ne znam ni čega. Plašim se samog sebe. Telefoniram, palim televizor, otvaram fejsbuk, prevrćem po mejlovima, stavljam kafu, ali me opet nešto steže, nešto mi trne, nešto me guši, nešto, nešto u meni neprepoznato..

Plašim se, šta je to sa mnom, mislim da ću poludeti. Da li sam ja to poludela, šta se to javlja u meni? Nešto novo, neki nov glas u meni, neko novo biće koje želi da leti, da leti, da luta besciljno… Koje ne podnosi više ni tu zgradu ni taj zatvoren prostor, klime, telefone… Biće koje želi da diše, da stvara, da priča, da podučava, da grli,  da miriše, da posmatra? Pa kako to? Šta se dešava? Kako to da svi drugi mogu da ustaju, da odlaze u kutiju, da jedu iz kutije, da gledaju u kutiju, da piške u kutiji, da se druže u kutiji, samo JA to ne mogu?! Ali, da li je uopšte normalno da svi živimo na isti način? Da li je uopšte normalno da nam se čitav život svodi na preživljavanje, zadovoljavanje bazičnih nagona i čekanje na dve nedelje godišnjeg odmora na kom se obično razbolimo od osećanja krivice jer smo se previše opustili?!

Zar ne može svaki dan da bude nova prilika, novo čudo, nov udah, novo poznanstvo, novi zagrljaj, nov pogled, novi zalazak i izlazak?

Da, shvatam. Svi smo mi dobro izgrađena i memorisana, napamet naučena slika, uloga u filmu koji smo sami izrežirali. Uloge, glumci, scenografija, koreografija, dekor, pozadina, radnja, sve smo sami iskreirali. Samo nam kraj  nije  sasvim jasan. Svi želimo hepiend. Svi želimo da na kraju priče sreća dođe jer smo je zaslužili, jer smo se trudili, jer smo naporno radili, jer smo toliko posvećeno gradili tu ulogu, tu sliku, taj dekor. I mislimo da će na kraju priče sreća sama doći jer smo u biti veoma nesrećni tokom ovog puta. I umorni. Ali nje nema i nema i mi bivamo razočarani. Mislimo kako ništa nema smisla, kako život nema smisla, kako je život borba, kako sreća baš nikada ne dolazi po zasluzi, kako nas život ne voli, kako ništa nije onako kako smo mi izrežirali, odigrali, odglumili. I upadamo u taj začarani krug razočarenja životom, ljudima, partnerom, poslom, gradom, državom, svetom, univerzumom.

Svi su nam krivi. I sve nas nešto steže i mislimo da je za to kriv neko drugi.

A zaboravili smo da smo sami sebe stegli. Sami sebi smo stavili uzengije i uzde i krenuli da guramo, da nosimo, da vučemo nešto što najčešće i nije po našoj meri, po meri naših snaga. Umorni smo, napeti, nervozni zbog samih sebe. Od ciljeva koje smo sebi postavili, od igranja uloge. Mnogo su nas uplašili i roditelji i vaspitači i babe i dede i prababa i pradeda i učitelj i komšije: Nemoj ovo! Nemoj ovako! Odvezala se pertla – PAŠĆEŠ!!! Pašćemo!!!

Pa šta ako i padne ? Ustaće!

Strašno je pasti. Sve je dozvoljeno, ali da padnete, to nikako. Da posustanete, da stanete, da ostanete, da se presaberete, da odmorite, to nikako. „Pa zar ćeš da upropastiš sve do sada postignuto “, govorio bi uvek glas vaspitanja i odrastanja u meni.

To što sam postigla bio je rezultat straha; ili straha moje čukunbabe koja je bila povređena, silovana; straha mog čukundede koji je ostao bez ičega, siromašan i napušten. I svi ti strahovi mojih predaka slili su se kao jedan u mene, rođenu da bih umrla. Indijanci su to zvali Kuga straha, starali su se da ne prenesu Kugu straha na potomstvo.

Rođenu da bih sahranila sve njihove strahove, da, baš da bih umrla, i da bih krenula u novi život, moj, bez ikakvog nasleđa straha. Niti straha od vezivanja, niti  od povređivanja, niti straha od siromaštva.

Jedini moj strah je strah da neću biti ono što zapravo jesam. Jedini moj strah je da ću opet doživeti život kao i svi moji prethodnici, po navici, po inerciji, po sećanjima, po strahu. To je moj jedini strah koji mi je potreban da nikada ne zaboravim zašto sam se rodila. Rodila sam se da bih umrla. Da bih sahranila sve pređašnje strahove.

Srećna sam zbog tog saznanja i srećna  sam jer sam „uništila“ sve što sam do sada postigla, jer bi to kad-tad uništilo mene. Ta prevelika očekivanja, ta ambicija, ta nezasitost zvana „mali Ego“ kome nikada nije dovoljno aplauza. Koji želi da bude priznat i prihvaćen, najbolji, i zbog toga je zapostavio sve svoje želje, istinske, i označio ih opasnim po život. Jer će se neko ljutiti, jer će neko biti tužan ako odstupimo od nečijih želja.

Moje jedino očekivanje od sebe je da se ponovo rodim. Strahove sam sahranila, umrla sam, oplakali su me i sad sam kao beba koja uči da hoda, da priča, da piše, da diše. Lepo je umreti, ne plašite se smrti kada znate šta ona zapravo donosi, da ona donosi novi život, život po vašoj meri. Izgubićete sve što ste imali do tada, ali ćete sačuvati sebe kao seme, klicu iz koga nastaje nova biljka na novom proplanku, među novim biljkama koje su takođe nekada umrle i oživele, sa novim nebom i suncem koje sija neprestano. I greje.

No Comments Yet

Comments are closed