Šta znači prihvatiti odgovornost?

To što se vi nervirate oko nečega ili nekoga je samo zato što niste prihvatili odgovornost. Šta to znači? To ne znači osećati se krivim, ne, to osećanje baš nikom ne treba. Prihvatiti odgovornost znači PRIHVATITI datu situaciju ili osobu. Prihvatiti odgovornost znači u svakoj situaciji ostati u miru. A to dalje znači- imati prijatnost u telu, jer koren svog našeg emocionalnog reagovanja je u telu. Tek kada osećamo tu prijatnost, taj mir u telu, znači da smo prihvatili to što nas je nerviralo. Prihvatili smo tu stvar kao sastavni deo sebe jer ne postoji ništa što se dešava a da nije naše, da nije zapisano u nama, u našem sećanju u našem energetskom kodu. Doduše nismo svesni toga, nesvesno je.

Sve što nam se dešava, sve te objektivne okolnosti  su naše; to je kao film koji se odmotava, ali naš film. U nama je ta ćelija iz koje sve kreće, uvećava se i prikazuje napolju, tamo, na ekranu života. Jer da mi nemamo taj film u sebi, da mi nemamo to sećanje, ta sećanja koja su nas bolela, ne bi bilo ni tog filma koji se zove naš život. Jer mi sami svojim bolnim sećanjima bojimo život i on biva onakav, baš onakav, kako smo ga sami izrežirali. Koliko smo prihvatili odgovornost da prihvatimo sve naše boli.

Onoliko koliko smo bili besni ili tužni, onoliko koliko smo bili uplašeni; toliko će nam život donositi baš te strašne situacije ili situacije koje u nama provociraju taj bes ili tugu. Kažem život donositi, ali mi to sami kreiramo. Mi donosimo u svoj život ono što smo odbacili u sebi. One delove sebe, ona sećanja kojih se plašimo jer su bolna. To je naš život.

I mi ćemo i dalje biti besni i uplašeni i tužni zbog nečega što nam se pradavno desilo. Baš onda, tada, mi smo se uplašili, osetili zapostavljeno, ostavljeno; ili nam je pak tada neko rekao da treba da nas je stid i sram; da nismo dovoljno dobri. I mi smo to zapamtili. Naše telo je to zapamtilo i još uvek reaguje. Iako sada nije tada. I telo se savija i povija i sada, stid ga je. Iako je predivno to telo ono se još uvek plaši ovog života. Zbog onog nekada. Jer zbog tog straha tada, koji je i sada tu, dolaze nam likovi i dogadjaji koji nas teraju da prihvatimo to u sebi, da speremo taj strah.

Ne, ti dogadjaji nisu tu jer je život nepravedan, Nego zato što mi nismo prihvatili. Život samo traži od nas da se konačno ispravimo da kažemo: EVO ME, NE PLAŠIM SE, BEZBEDAN SAM, NIJE ME STID, DOBAR SAM, NAJBOLJI SAM. On samo traži da prihvatimo odgovornost za sebe i to što osećamo. On nas opominje, govori: VIDI TO JE TO, TO JE TO ŠTO TE MUČI, EVO GA.

Život je naše ogledalo ali mi nekada ne vidimo  SAMI SEBE jer nam je i pored sve muke bolje da ostanemo tu u ,,zoni komfora”. Tu gde smo mi zaboga jadni i nezaštićeni, a drugi su bezobzirni; gde nas drugi napadaju a mi ne napadamo sami sebe. Gde su drugi krivi jer mi nećemo da budemo odgovorni.

I zato ne hajem mnogo kad neko kuka, ne unosim se kad se nerviraju, kad ogovaraju. Samo imam želju da osvestim i kažem: Ma sve ste to VI! To što govorite to što vidite sve ste to VI!

Osvestite to i život će postati  magija.

Volim vas.

No Comments Yet

Comments are closed