Najveća snaga u čoveku

Slušam svaki dan neke priče i fraze koje mi ne zvuče istinito, jednostavno osećam da to što ljudi izgovaraju nije iskonska istina. I to me motivisalo i inspirisalo da nastane ovaj članak, tekst, crtica, kako god, važno da je istina. Moja istina o najvećoj snazi  čovečijoj.

 

Kažu nešto kao ,,ako nisi član… nešto ili nečega“, ti kao da nisi tu, neprepoznatljiv, suvišan, da ne kažem ,,odbačen ili nepostojeći”. Priča se o tome kao da je to neka najveća moć čovekova. Kao da to odredjuje njegov život da li jeste član ili nije član…

 

Možda ja nisam iz ovog vremena ili sa ove planete (možda da, možda ne), ali valjda nismo toliko nisko svesni i samosvesni da više ne vidimo i ne verujemo da postoji nešto mnogo više i veće u ljudima. Postoji nešto što čoveka zapravo čini nesalomivim u ljudskom smislu, u smislu dobra. Nismo mi to zaboravili, samo nam kolektivna svest ne da da to sagledamo u svoj svojoj veličini i punoći. Novine, vesti, emisije, ljudi, prepuni su priča koje nas skreću sa teme iskonske snage i moći u ljudima. Naš je izbor šta ćemo pratiti i čemu se okrenuti.

 

Kao što rekoh, postoji nešto mnogo veće i jače toliko  da ni  sam metak neće da pogodi čoveka iako je ciljano možda baš u njega. Ali niti on vidi taj metak niti vidi te ljude koji su ciljali u njega. Jer on ne vidi nikakvo zlo. To ne postoji u njegovom Univerzumu. I na njega to neće. Lično ne verujem u zlo. I koliko god vi negodovali i ljutili se i koliko god vam bilo teško i mučno, istina je samo jedna. Da se sve dešava radi VIŠEG dobra koje možda sad u ovom trenutku i ne vidite ali ga osećate tamo negde, možda ne iza prvog ugla, ali za par skretanja to zlo nam uvek donese to VIŠE dobro. Jer da nije tog zla mi ne bismo ni znali šta je zapravo iskonsko dobro. Da nije crnog ne bismo poštovali belo. Da nije rata ne bismo znali da uživamo u miru. Da nije bolesti zdravlje bi za nas bilo nešto što se podrazumeva. Ali nije zapravo tako.

 

Reći ću vam jednu istinu o snazi koju osećam duboko u svojim kostima. Samo ću da vas podsetim na snagu koju smo možda zaboravili a koja prevazilazi poreklo, novac, obrazovanje pripadnost bilo čemu. Koja prevazilazi nekretnine, novac, bogatstvo, klanove. To je snaga koja vas čini duboko ukorenjenima u sebi i svojoj istini, to je snaga zbog koje ste večiti optimista i sanjalica, to je snaga koja vas zaista čini nesalomivim toliko da nijedna poznata fizička ,,sila“ neće na vas; a i ako krene, odustaje, vrati se, promeni smer, kaže: ovo je mnogo vredno i plemenito-toliko da otapa najveće zlo. Ono gde metak koji je već ispaljen samo prodje kroz vas ali nema krvi, vi niste povredjeni nimalo, niste ni uvredjeni, ni ljuti ni besni. Samo ste možda tužni jer ne znaju koliko je lepo biti PLEMENIT.

 

Zahvaljujući toj plemenitosti vi ostajete živi i zdravi i dalje čvrsto na svojim nogama, mirni, radosni, obrisali ste pepeo sa sebe i nije vam ništa. Baš ništa. I tako metak odustane, vrati se, promeni smer; ali i ako prodje postaje i sam plemenitiji i lakši. Pokupi nekako ta zrna lakocé i sreće u vama i to mu beše jedina misija. Da postane bolji. I nikada se ne vraća u ispaljivača, ne želi odmazdu. On ga čak oplemeni, učini ga boljim jer je sad spoznao nešto što je PLEMENITO. I posle tog susreta sa plemenitošću taj ne može biti isti. Ostaće barem zrno sećanja, iako će pokušati da ga zatrpa, ostaće neki glas koji će reći: on je dobar čovek.On je ipak dobar čovek.On je plemenit.Njegovo Sunce i njegovo Srce su veliki kao Zemlja. Može da nahrani sve nas, da nas zgreje i obasja svojom ljubavlju i brigom. U njemu nema ni trunke otpora, zavisti, pohlepe, opiranja. Ona-on-to biće je veliki čovek. Neka ostane tu, neka bude tu da nam kaže, da nam pokaže, ne mora ništa ,,veliko“ da radi, bitno je samo da je tu, medju nama. Da postoji kao primer da svi možemo i da se postidimo nekada nad sobom, iako nam se čini da nas kolektiv podržava. Ali duša nas sigurno ne podržava i kada ostanemo sami sa sobom nešto nam nije prijatno u sopstvenoj koži. Jer smo pomalo ogrezli u pohlepi i ličnim interesima.

 

E to je ta sila koju sam htela da kažem i pokažem. Da podsetim da je to jedina sila. To nije ni novac, ni pozicija, ni veze, ni pripadnost nekome ili nečemu. Ta sila se zove PLEMENITOST. Treba to uvek imati na umu i treba to zlato pustiti da sija i zasija medju nama ako ga još uvek ima.

 

A znam da ima. Znam da je tu. Osećam je u sebi, vidim je u drugima. Nekad duboko sakrivena, nekada tu, baš blizu, ali osećam je. I zato se ne plašim nikakve druge sile jer ne postoji sila jača od ove. Ne plašim se jer snaga plemenitosti ne može umreti. Na kratko da, čini se da je nestala, ali na kraju se uvek pomalja, izlazi iz blata, diže se lagano; jedna ruka, druga ruka, noga, glava, kosa uprljana, sve uprljano spolja ali duša čista još uvek.I jak identitet, utemeljenost u sebi.  I od toga veće snage nema. Ma kakve stranke neke vas spopale, smešno mi je sve to. Ne rezonira sa mnom.

 

Ovo je najveća snaga koja pobedjuje na kraju i spašava svet. Kada se čini da je sve izgubljeno, ona uvek postoji. Da podrži, da pomogne da bodri da vam udeli poslednji atom snage da naposletku vi sve možete ako ste zaista plemeniti. Ne možete vi biti ,,loši” kako kažu, koliko ja mogu biti plemenita. 

 

I kako reče veliki Dostojevski:

Pred ponekom mišlju ostaneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš: “Da li treba silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju?” Svagda odlučuj ovako: “Pobediću smirenom ljubavlju.” Odlučiš li se tako jednom za svagda, ceo svet ćeš moći pokoriti. Smirena ljubav je velika sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka nadgledaj samoga sebe, da ti izgled bude blago lep. Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. Ti to ne znaš, međutim, možda si već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdržao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delatnu ljubav. Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka grešnog, to je već slika Božanske ljubavi i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sve stvorenje Božje i celokupno i svaku mrvicu. Svaki listić, svaku zraku Božju volite. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božju razumeti u stvarima. A shvatiš li je jednom, ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom i vasionom ljubavlju. Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli Božjoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe, – i to, avaj, skoro svaki, svaki između nas! Decu volite naročito, jer ona su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete…

Grlim vas

 

No Comments Yet

Comments are closed