O kontroli…

Tamo gde vlada kontrola, gde se kontroliše, kažnjava, opominje, preti, tamo vlada strah. Jer kontrola je uvek posledica straha tj. odsustva poverenja u ljude, u život, u ljubav. Kontrola je uvek posledica našeg nepoverenja u nekoga ili nešto na koga nekada, dokle dosežu naša sećanja nismo mogli da računamo, da se oslonimo, na nekoga pored koga se nismo osećali poštovano, prihvaćeno. Nismo imali taj osećaj da možemo da se privijemo, da se ušuškamo, da nam je toplo, nego se taj neko, nama bitan, uvek izmicao, žurio, trčao za obavezama; ili je nekako stalno bio kritičan, ili nas je pak kažnjavao.

I tako od tih silnih naših negdašnjih pokušaja da se oslonimo, da budemo prihvaćeni i pomaženi, ispade da nema nikoga bliskog tu. Ispade da smo samo mi sami sa sobom. Ispade da smo više puta bili odbijeni, da smo se osetili odbačeno i bespomoćno kada nam je zaista trebala podrška. Niko nas nije sačekao na stanici posle ekskurzije a mi smo se toliko radovali; ili smo zvali mamu da dodje da nas zagrli, da bude tu, ali je ona baš u tom trenutku morala da sprema zimnicu ili da ispegla odelo. To su te za neke ,,bezazlene“  situacije koje potenciraju naš već verovatno urodjeni osećaj napuštenosti. Često rodjenjem dobijamo taj energetski potencijal u našem desetom energetskom centru koji čuva ta sećanja koja se prenose generacijama do nekoga ko konačno ima misiju da isceli sve to…Nema ni mame ni tate ni učiteljice ni komšije, a mi se plašimo, ne možemo sami, treba nam pomoć, treba neko samo da kaže: sve je u redu, sve će biti u redu, ali niko ne zna, niko ne oseća, svi su zaokupljeni nečim drugim…Svi nekako u našim očima hladni i rezervisani i svi nešto zaokupljeni svojim mislima i poslom, samo se jave ili pojave kada treba proveriti, iskontrolisati, udeliti neku kritiku ako nešto nije kako treba.

I tako se mi u istom tom okruženju nadjemo prepušteni sami sebi iako nekad prilike nisu po meri naših snaga. I jako se plašimo tog osećaja da nema baš nikoga na koga bismo se duševno mogli osloniti. Da nam pruži ruku, stegne, sasluša, udeli toplu reč.

E baš iz tog osećaja bespomoćnosti i nesigurnosti nastaje kontrola. Baš tada obećamo sebi da više nikada nećemo pustiti da nas talasi udaraju i bacaju, već da ćemo se duboko usidriti, zamrznuti sebe kako u davanju, tako i u primanju, a pogotovu u ovom drugom jer smo do sada primali samo kritike. I tako počnemo sve da kontrolišemo jer smo obećali sebe da više nikada nećemo dozvoliti sebi da se osećamo tako i toliko bespomoćno. Ne prepuštamo se više reci života da nas nosi jer nas je do sada previše udarala, bacala i nasukivala. I tako iz te ogromne tuge koju nosimo nastane surova kontrola.

Nikada ne zaboravite da su najveći kontrolori i najveći diktatori i tirani ljudi koji su se nekada osetili jako, jako bespomoćno i napušteno. Koji su kritikovani i kažnjavani.

Da su to ljudi koji stoje na staklenim nogama sopstvene tuge i straha, koji nemaju poverenja u život koji su oko svoje bespomoćnosti sagradili utvrdjenje do koga niko, ama baš niko ne može da dopre, pa ni oni sami. Jer bi se raspali od tuge i straha. Iako izgledaju surovo i nepobedivo u osnovi svakog dikatora je veliki osećaj bespomoćnosti, straha, tuge, nesigurnosti i nepoverenja. Jer da nije tako, ne bi postojala ta stravična potreba za dominacijom i kontrolom i nad sobom i nad drugima. Osim za sebe, oni su užasno zabrinuti i za svoje bližnje jer ne žele da i oni dožive ,,njihovu sudbinu“. U drugima vide sopstvenu bespomoćnost i imaju jaku potrebu da pokažu kako zaista treba živeti i delati. To stvara ogroman teret svima u njihovoj neposrednoj blizini. Težak karatker, kako bismo rekli.

Oni često stvaraju sliku o o sebi kao o nesalomivim i nepobedivim ratnicima. Ili zadju u samosažaljenje i emotivnu manipulaciju pažnjom. Da, oni se stalno bore protiv nečega jer im život stalno donosi nanovo i iznova situacije u kojima zapravo treba da se pomire, da odustanu, da stanu, da kažu DOSTA! Prihvatam, shvatam, niko me ne napada, bezbedan sam, niko me ne osudjuje, to je samo moja iskrivljena percepcija; dobar sam, jako sam dobar, život me voli, voli me život, bezbedan sam, niko me neće kazniti. To je samo moja iskrivljena percepcija stvari od predjašnjih sećanja u kojima ja još uvek živim. Ali vreme je da s pomirim sa tim, vreme je da se pomirim sa svetom koji nije ugrožavajući za mene. Čak i kada izgleda da me varaju i napadaju-sve je zapravo dobro.

Život me tera da to shvatim. Da se pomirim, da spoznam da sam zapravo bezbedan, da sam podržan šta god da se dešava. I da uvek postoji ta mirna i topla luka-najpre u nama samima, pa onda i oko nas.

Jer prava moć se uvek zasniva na ljubavi i poverenju. Sve ostalo je ne-moć.

Zagrlite se. Niste sami. Imate sebe. To je veliko bogatstvo za početak. Potrebno je izaći iz čaure straha i bespomoćnosti, iz tog tunela i krenuti ka svetlu ljubavi. Polako širiti svoja krila ka davanju i primanju i velikoj transformaciji. Kao leptir. Koji je nekada bio zatvoren. Larva, gusenica. I postao leptir. Samo je raširio svoja krila i poleteo jer više ništa nije bilo u njemu što bi ga vuklo dole.  I sam oslobodjen, oslobodio je i druge.

No Comments Yet

Comments are closed