Ta iskonska dobrota

Dešava mi se da plačem pred nekim retkim ljudima, onako tiho u sebi.

Pitam se zašto i šta se to budi u meni.

To je ta iskonska dobrota i bezazlenost i iskrenost i sloboda i samim tim, sve zajedno- bezuslovna ljubav. Ta milost, to svetlo u oku koje voli i prihvata sve i svja bezuslovno …I ta seta i tuga celog sveta koja se skupila u njima. I briga za ljude i pokolenja. A opet neograničena sloboda koju pružaju sebi jer drugačije ne mogu. Bez te slobode ne ni bilo svega onoga što nam daju. Ali njome nikoga ne povredjuju već se povlače i stvaraju. I ta tuga, taj žal, ta seta im je inspiracija.

Ta iskonska dobrota u nekim ljudima koja prevazilazi ja ti on ona oni mi. Ta dobrota koja se vidi u očima. Ta senzibilnost, taj osećaj za ljude, za njihove tuge, njihove dubine, za ono što se ne vidi na prvi pogled ali što se oseća, što se primećuje u govoru, u hodu, u pokretu, u sitnim gestovima, u uzdasima, u brizi,u nameri, u dodiru, u pogledu, u tonu, u boji, u nijansi. To što prevazilazi i ljubav prema nekome. To kada ode jer zna da će je možda povrediti nekim svojim porokom. Kada voli do srži i beskrajno a zna da ona to neće moći da nosi. Neće moći da nosi njegovu potrebu za slobodom. I ode lagano bez objašnjenja zašto jer možda neće razumeti da postoji nešto mnogo više i veće. On zna da je ta ljubav veća od dvoje. Da ta ljubav prevazilazi taj odnos. Da je ta ljubav veća od života, od sveta, od svega vidljivog i znanog. Da će ta ljubav nadalje inspirisati i stvoriti velika dela koja će služiti čovečanstvu. Jer je za takve ljude dobrobit čovečanstva važnija od njih samih. Oni stvaraju nešto mnogo veće što će oplemeniti nacije. Što će otvoriti srca, što će grejati i grliti i milovati sve i svakoga. Oni se zato uzdržavaju od trenutaka sitnih slabosti i predaju svoje srce, svoje telo i celo svoje biće nečemu mnogo uzvišenijem. I nije im bitno koliko to košta njih same jer je ta viša svrha mnogo jača. Ona ih vodi kroz život, ne da im da stanu, da se prepuste sitnim strastima koje ih zapravo prazne. Prazne njihovu dušu. Zato su često sami. Oni ne troše vreme na trivijalnosti, na svakodnevne doskočice i komentare. Kažu za njih često da su čudaci zatvoreni u sebe. Ali povlače se jer im treba sloboda koju donosi samoća. I povlače se jer osećaju tugu celog sveta. I žele da pomognu, da podrže, da preobrate, na njihov način, da pretvore olovo u zlato. Ali za to im treba osama. Dugo samuju, mole se i često su neshvaćeni. Jer kako to oni da nisu kao mi? Koji volimo provod, društvo, priče koje kolaju okolo, intrige, sitne sujete i pakosti? Njih to truje i ometa. A zatrovati tako nešto je pravi greh. Kažem. Jer je njihova misija veća od njih samih. Veća od jednog života njihovog koga nesebično predaju drugima dok u osami stvaraju neverovatna dela.Zato ih pustite kad vam kažu. Poslušajte ih ako vas zamole. Ćutite kada zaplaču. Zagrlite. Vredi.

Iako nemaju možda novca, iako nemaju zagarantovanu egzistenciju, ili bilo šta drugo što bi ih činilo prilagodjenim oni su mnogo više od toga. Oni vas raduju, inspirišu samim postojanjem i čine vaše živote vrednim ako nekada pročitate neki njihov stih ili poslušate šta kažu ili …Ako su samo tu. Da. Dovoljno je da su samo tu. To je mnogo veće od puke egzistencije. Ta inspiracija koju vam daju i koja prevazilazi i godine i status i rasu i sve što su vas naučili da treba i mora da čini jedan život i jedan odnos. Oni vam pomažu da spoznate sebe i sve svoje talente. I pokazuju vam da možete. A to je mnogo veće i više od bilo čega drugog što možete da zamislite. To je to što je veće kod njih od samoga života. To je ta iskonska dobrota, senzibilnost i inspiracija.

To su zapravo veliki ljudi, dobročinitelji, humanisti. Oni jednostavno vole ljude, ali ih ne guše, ne nameću se. Ostavljaju ih slobodnima u svojim životima i odlukama ali su tu da otople, pokažu put, kažu neku mudrost. Nenametljivo i tiho i ako zatražite. Inače se povlače i u toj tišini razmišljaju, meditiraju, stvaraju, spiraju sa sebe, prazne, akumuliraju i onda izadju sa nečim dobrim, korisnim, ponekad veličanstvenim, ponekad remek delom. Ali remek delo je i topla reč. Oni imaju ogromno znanje, samim rodjenjem nose sva znanja i mudrosti koja su jednostavno tu, u njima. I lako ih nadalje stiču i dele jer vole to što rade, i imaju ogromnu dušu. I ne dele ljude na dobre i loše, glupe i pametne, siromašne i bogate, obrazovane i neobrazovane. Već sakupljaju oko sebe ljude koji isto imaju to tako nešto u sebi, nešto veliko, to pomešano ogromno znanje i ogromnu mudrost života. I semzibilnost. Jer bez te mudrosti i senzibilnosti to znanje bi bilo sirovo, neupotrebljivo, ne bi se širilo. Bez te duše, to znanje se ne bi delilo, odbijalo bi se, hranilo sujetu, uspinjalo, zaziralo. Ovako ta mudrost života, ta ljubav pomešana sa ogromnim znanjem, to je najveći zalog za čovečanstvo. Tako se znanje i ljubav zajedno šire. Jer znanje bez ljubavi i prihvatanja ne može da dodje ni do glave ni do srca.

Takvi ljudi znaju i osećaju kako. Imaju taj urodjeni dar. Njima se dive, oni služe kao uzor, ali od njih ne zaziru. Oni menjaju i nas i svet jer nas dotaknu baš tamo gde treba, gde smo se izgubili. A izgubili smo se sami u sebi. Jer smo zaboravili šta znači voleti, slušati, osmehnuti se, dodirnuti,zagrliti. Prvo sami sebe, a potom i ceo svet. I oni tako grle ceo svet i podsećaju nas kako, dajući nam pri tom još jedno blago a to je njihova umetnost, znanje, veštine. U stvari oni nas grle kroz svoje stihove, pesme, slike, dela, izume, jer da oni nisu takvi ta dela ne bi imala toliku snagu. Snagu da pomera granice, pruža uvide, otopljava, tera na suze.

Eto zato sam plakala. Podsetila sam se kako jedino treba u životu delati. Sa bezazlenošću, toplinom i prihvatanjem. Tako nastaju velike stvari. Tako se menja svet.

No Comments Yet

Comments are closed