Ta iskonska dobrota

Dešava mi se da plačem pred nekim retkim ljudima, onako tiho, u sebi.

Pitam se zašto, i šta se to budi u meni.

Ta iskonska dobrota i bezazlenost i iskrenost i sloboda i samim tim, sve zajedno – bezuslovna ljubav. Ta milost, to svetlo u oku koje voli i prihvata sve i svja bezuslovno… I ta seta i tuga celog sveta koja se skupila u njima. I briga za ljude i pokolenja. A opet, neograničena sloboda koju dozvoljavaju sebi, ali kojom nikoga ne povređuju, već se povlače i stvaraju. I ta tuga, taj žal, ta seta.To im je inspiracija.

Ta iskonska dobrota u nekim ljudima koja prevazilazi ja, ti, on, ona, oni, mi. Ta dobrota koja se vidi u očima. Ta senzibilnost, taj osećaj za ljude, za njihove tuge, njihove dubine, za ono što se ne vidi na prvi pogled, ali što se oseća, što se primećuje u govoru, u hodu, u pokretu, u sitnim gestovima, u uzdasima, u brizi, u nameri, u dodiru, u pogledu, u tonu, u boji, u nijansi. To što prevazilazi i ljubav prema nekome. To kada odu jer znaju da će možda povrediti nekim svojim ,,porokom“. Kada vole do srži i beskrajno, a znaju da ona druga strana to neće moći da nosi. I odu lagano, bez objašnjenja jer ih možda neće razumeti, neće razumeti  da postoji nešto mnogo više i veće. Oni znaju da je ta ljubav veća od „dvoje“. Da ta ljubav prevazilazi taj odnos. Da je ta ljubav veća od života, od sveta, od svega vidljivog i znanog. Da će ta ljubav nadalje inspirisati i stvoriti velika dela koja će služiti čovečanstvu. Jer je za takve ljude dobrobit čovečanstva važnija od njih samih. Oni stvaraju nešto mnogo veće što će oplemeniti nacije. Što će otvoriti srca, što će grejati i grliti i milovati sve i svakoga. Oni se zato uzdržavaju od trenutaka sitnih slabosti i predaju svoje srce, svoje telo i celo svoje biće nečemu mnogo uzvišenijem. I nije im bitno koliko to košta njih same jer je ta viša svrha mnogo jača. Ona ih vodi kroz život, ne da im da stanu, da se prepuste sitnim strastima koje ih zapravo prazne. Prazne njihovu dušu koja često pati, ali iz te patnje nastaje ogromna inspiracija. I oni to znaju. Dobro znaju. Zato su često sami. Oni ne troše vreme na trivijalnosti, na svakodnevne doskočice i komentare.  Za njih često kažu da su čudaci zatvoreni u sebe. Ali, povlače se jer osećaju tugu celog sveta. I žele da pomognu, da podrže, da preobrate, da pretvore olovo u zlato. I za to im treba osama. Dugo samuju, mole se i često su neshvaćeni. Jer kako to da oni nisu kao mi koji volimo provod, društvo, priče koje kolaju okolo, intrige, sitne sujete i pakosti? Njih to truje i ometa. A zatrovati  nešto takvo je pravi greh jer je njihova misija veća od njih samih. Veća od njihovog života koji nesebično predaju drugima , dok u osami stvaraju neverovatna dela. Zato ih pustite kad vam to kažu. Poslušajte ih ako vas zamole. Ćutite kada zaplaču. Zagrlite.

Iako možda nemaju novca, iako nemaju zagarantovanu egzistenciju, ili bilo šta drugo što bi ih činilo prilagođenim, oni su mnogo više od svega toga. Zbog njih se radujete, inspirišu vas samim postojanjem i čine vaše živote vrednim, ako nekada pročitate neki njihov stih ili poslušate šta kažu ili… samo ako su tu. Da. Dovoljno je da su samo tu. To je mnogo veće od puke egzistencije. Ta inspiracija koju vam daju i koja prevazilazi i godine, i status, i rasu i sve što su vas naučili da treba i mora da čini jedan život i jedan odnos. Oni vam pomažu da spoznate sebe i sve svoje talente. I pomažu vam da ih pokažete svetu. A to je mnogo veće i više od bilo čega drugog što možete da zamislite. To je ono što je u njima veće od samoga života. To je ta iskonska dobrota, senzibilnost i inspiracija.

To su zapravo veliki ljudi, dobročinitelji, humanisti. Oni jednostavno vole ljude, ali ih ne guše, ne nameću se. Ostavljaju ih slobodnima u svojim životima i odlukama ali su tu da otople, pokažu put, kažu neku mudrost. Nenametljivo i tiho, ako zatražite. Inače se povlače i u toj tišini razmišljaju, meditiraju, stvaraju, spiraju sa sebe, prazne, akumuliraju i onda izađu sa nečim dobrim, korisnim, ponekad veličanstvenim, ponekad remek-delom. Ali, i topla reč je remek – delo Oni imaju ogromno znanje, od samog rođenja nose sva znanja i mudrosti koja su jednostavno tu, u njima i koje lako nadograđuju i dele, jer vole to što rade, ali imaju i ogromnu dušu. I ne dele ljude na dobre i loše, glupe i pametne, siromašne i bogate, obrazovane i neobrazovane, već sakupljaju oko sebe ljude koji takođe imaju to takvo nešto u sebi, nešto veliko, to ogromno pomešano  znanje i ogromnu mudrost života. Jer bez te mudrosti to znanje bi bilo sirovo, neupotrebljivo, ne bi se širilo. Bez te duše, to znanje se ne bi delilo, odbijalo bi se, hranilo sujetu, uspinjalo, zaziralo. Ovako, ta mudrost života, ta ljubav pomešana sa ogromnim znanjem, to je najveći zalog za čovečanstvo. Tako se znanje i ljubav zajedno šire. Jer znanje bez ljubavi i prihvatanja ne može da dođe ni do glave, ni do srca.

Takvi ljudi znaju i osećaju kako. Imaju taj urođeni dar. Njima se dive, oni služe kao uzor, ali od njih ne zaziru. Oni menjaju i nas i svet jer nas dotaknu baš tamo gde treba, u mesto gde smo se izgubili. A izgubili smo se sami u sebi Zaboravili smo šta znači voleti, slušati, osmehnuti se, dodirnuti, zagrliti. Prvo sami sebe, a potom i ceo svet. A oni tako grle ceo svet i podsećaju nas kako, dajući nam pritom još jedno blago, a to je njihova umetnost, znanje, veštine. U stvari, oni nas grle kroz svoje stihove, pesme, slike, dela, izume, jer da oni nisu takvi, ni ta dela ne bi imala toliku snagu. Snagu da pomere granice, pruže uvide, otople, nagnaju na suze.

Eto, zato sam plakala. Podsetila sam se kako jedino treba u životu delati. Sa bezazlenošću, toplinom i prihvatanjem. Tako nastaju velike stvari. Tako se menja svet.

 

No Comments Yet

Comments are closed