Moć večnog trenutka

,,Nema me više, a ipak postojim, samo sam sad u nekom nepoznatom prostoru i vremenu u kojima ne važe moji oslonci, ni moja umeća. Misli mi se, onemele, gužvaju na dlanovima, jer nikada više neće biti kao što je bilo. Ali strah neočekivano posustaje dok sve prekriva laneni sumrak.

Budim se snena i sanjiva i volim osećaj onog trena kada si medj’ javom i medj’ snom i kada ne znaš ni koji je dan ni koliko je sati ni šta si ni ko si ni čiji si ni šta treba da radiš ni gde si ni zašto si baš tu ni …..Onaj osećaj kada nekako si samo tu prisutan u tom trenutku na tom neznanom mestu, koje nije ni bitno jer si ti tu, baš tu unutra, tamo gde treba da budeš, u sebi, u svom unutrašnjem biću. Ti si unutra, u svom telu, spušten si, u srcu si, u grudima, u stomaku, lepo ti je, ne mariš ni za vreme, ni za prostor ni za,…. Ma ni za šta. Mariš samo za blagodat tog trenutka i njegovu veličanstvenost. I lepo ti je, baš ti je lepo. Nisi ni tamo negde, nisi ni juče, ni prekjuče, ni pre par godina. Nisi ni onda kada si se iznervirao pa vrtiš po glavi taj inat, nisi ni onda kada te je dečko ostavio. Nisi ni onda kada si bio bolestan, nisi ni tamo onda kada te ona razočarala. Nisi ni sutra. Nisi ni šta treba sledeće da radim, nisi ni za pet dana, nisi već ni na poslovnom putovanju koje te umara, nisi ni u osećaju moranja da svako jutro raniš na neki posao, nisi ni u koliko će mi ostati novca, niti da li ću imati da platim…Nisi ni u računu, nisi ni u sudskoj taksi, nisi ni u kazni za parking, nisi ni u vrtiću niti u školi sa detetom. Nisi ni u bolesti nisi ni u šta ako.

Nisi ni u čemu. Nisi ni u juče ni u sutra ni negde tamo. Nego si baš tu. Tu. Nije ti bitno gde. I tada. Nije ti bitno kada. Jednostavno si baš miran i nekako ushićen, tu medj’ javom i medj’ snom u sebi, u svom srcu, u svom telu. Obuzme te neko uzbudjenje, neki žmarci, neki leptirovi u stomaku. Slušaš svoje srce kako kuca, osećaš udisaje i izdisaje, osećaš svoju kožu, dah koji izlazi iz poluotvorenih usana. Gledaš negde nije ti bitno gde, jer ti zapravo ne vidiš. Ti samo imaš osećaj. Osećaj da si tu prisutan. Tu kod sebe. Tu gde treba da budeš. Tu gde si najsigurniji. U sebi sa majkom zemljom na kojoj ležiš, sediš, hodaš. Osećaš njene otkucaje. Osećaš otkucaje jezgra zemlje. Osećaš da te voli. Osećaš da te podržava. Osećaš da si baš tu gde treba da budeš. Ona te podržava i privija uz sebe i šapuće da je sve u redu. Da si bezbedan i da si podržan kada si u sebi i kada se pustiš.

To je taj trenutak. Taj večni trenutak. Taj trenutak bezuslovnog poverenja. Taj trenutak kada vreme i prostor ne postoje, kao što zapravo i ne postoje. Taj trenutak kada se ne dižemo naglo i ne gledamo na sat ili telefon da vidimo koliko smo vremena izgubili i šta treba sledeće da radimo. Taj trenutak poverenja da sve to nije zapravo bitno. Nije bitno ni koliko je sati. Nije bitno ni šta smo mi smislili da sledeće treba. Ok, ne treba da kasnimo na avion, ali… Ne treba stalno da nas vodi to koliko smo i dokle smo stigli i šta sledeće treba. To da se poredimo, to pa kako drugi, to koliko ću da zaradim, to, izgubiću vreme. To umara.

Uhvatite taj tren, probudite se i zamislite da na vrhu glave imate purpurni poklopac. On je taj koji nas zatvara u prostoru i vremenu. Zamislite kako se otvara i kako iz vas počinje da kulja beličasta svetslost koja vas vodi još gore više i više i više do vašeg novog ali starog zaboravljenog identiteta, do tog trena, do vaše inspiracije, do onoga kada puca sve ono što niste vi, a što morate i trebate da uradite zbog ovoga i onoga. I neka se ta svestlost penje još, još gore do prostora zlata. Gde je naše vodjstvo, gde je naša inspiracija, gde je naša intuicija, gde je ono što nas vodi na nebo kada smo na zemlji. Gde je ono što nas raduje, što nas inspiriše, i na kraju, gde imamo poverenja. Jer znamo da smo vodjeni nečim mnogo višim od onoga što mi mislimo da jeste. To je naše više ja koje uvek najbolje zna šta je najbolje za nas. Ali treba se otvoriti. Treba podići poklopac koji pritiska. Treba se pustiti u taj prostor srebra i zlata gde smo mi zapravo, gde je naše poverenje, gde je naš identitet, gde je naše strpljenje. Strpljenje, da se sve dešava onda kada zaista treba, samo ako smo budni, i poverenje, da smo podržani na svom putu ma šta se dešavalo.

Pokušajte da ostanete u tom osećaju trenutka, večnog trenutka, te udobnosti u telu, tog bivanja, tog osluškivanja sopstvene duše, što duže. Lezite, ne skačite. Ne gledajte na sat, ne koračajte kao roboti. Njih vodi program koji je u njihovoj glavi, ali vi ste bića, a ne roboti. Vi imate mnogo više od toga što su vam rekli da imate. Imate dušu i telo. Ostanite što duže u tom osećaju bivanja, puni poverenja i zahvalnosti.

Jer to je to stanje koje nas vodi tamo gde treba, tamo zbog čega smo se rodili, tamo zbog čega smo došli na planetu zemlju. To je to stanje to je prirodno stanje. A priroda je savršenstvo i njeni zakoni su…Ma znate vi to odlično, samo se plašite da pokušate.

 

No Comments Yet

Comments are closed