Who wants to live forever?

Slušam Boemsku rapsodiju. Ubio je čoveka, sam sebe, upucao, ubio je sebe lažnog, oprašta se od svih, ostavlja sve iza sebe da bi spoznao istinu. Ne želi da povredi nikoga ali ni samog sebe. Više neće biti ono što misle da jeste, što se očekuje. Ubio je to. Tog lažnog sebe. Great pretender. I pretend too much. I want to break free.

Niko ga ne može zaustaviti jer ako ostane tu, umreće.

Tako je sa svima nama. Smrt ne nastupa kada srce prestane da kuca u fizičkom telu. Smrt nastupa kada ugušimo sami sebe. Kada prestanemo da budemo sve ono što jesmo. Šta god to bilo. Kada rastužimo našu dušu. Zbog drugih. Mišljenja, kazne?

Jer ništa zapravo nije važno sem toga koliko je u našem životu bilo lako. Koliko smo bili laki i iskreni sa sobom. Laki u odnosima sa ljudima. Lako. U smislu lakoće, nema težine, nema teških reči, misli, teških osećaja u telu, teških osećanja, nepraštanja. Šta god da nam se dešava, šta god da smo postigli, na kraju ovog našeg života stoji samo jedno pitanje. Onoga trenutka kada se naša duša odvaja od tela pita se samo jedno: Koliko ti je bilo lako? Da budeš ono što jesi? Koliko si dozvolio sebi da budeš to? Bez straha. Bez krivice. Bez predrasuda.

Lako je bilo ako smo prihvatali sebe a onda i sve što nam dolazi, ako nismo pružali otpor, ako smo praštali, sebi, roditeljima koji su nama došli, koje smo mi izabrali da bi se naučili praštanju i lakoći. Lako je bilo ako smo bili zahvalni za sve što imamo i nemamo jer je to jedino osećanje koje nam je zapravo potrebno da bi mogli da iznesemo i ponesemo to što je naše. Lako je bilo ako smo bili u miru ako nam je srce mirno kucalo i radovalo se svakom danu bez obzira šta on nosio. U nama i oko nas.

Malo ljudi prodje kroz život ovako. I obično takvi dobiju etiketu da ne žive u realnosti da žive u iluziji jer je život tako nepravedan i težak,  ljudi su zlobni i ….. Ok.

Ali pitam se samo, a zapitajte se i vi, šta vi imate od te vaše ,,istine“ koja je zapravo laž. Šta vi imate od svih ovih uverenja koja ste usvojili tokom života. Šta vi imate od gordosti, nepoverljivosti, etiketiranja, potrebe da se uporedjujete, da glumite uloge, da lažete sebe, da delite na dobro i loše.  Šta imate od toga, želim iskreno da mi kažete ovog trenutka.

Nešto imate sigurno. Neku dobit. Kratkoročnu. Ego. On mora da se oseća sigurno. On je taj koji ne veruje, koji urla, koji osudjuje, koji vredja, koji  ne veruje, koji je razočaran. Ego je taj koji neće da prihvati ništa ako nije po nekim njegovim aršinima. Pa ni samog sebe.Ego je malo dete u nama koje je nekada bilo nešto kažnjeno, kome su rekli da treba da se ponaša ovako i onako, rekli su mu šta je dobro a šta nije. I on voli da je uvek u pravu jer dete voli da mu niko ne dira igračku jer mu igračka donosi neku satisfakciju. To je njegova igračka to je njegovo i to ga smiruje kad ima ono što je njegovo. I samo to njegovo je dobro. Tako su ga učili. I poverovao je u to. Zbog čega je poverovao? Jer se tako oseća sigurno, oseća se velikim, važnim, bitnim. Oseća se ,,dobrim” i ,,prihvaćenim”.Nije više sam i ostavljen. Ne sedi negde u ćošku. Ne želi da bude kažnjen i odbačen. Zato on tim vikanjem i skakanjem i osudjivanjem zapravo štiti samog sebe od onoga što nikako ne sme da bude. A nikako ne sme da bude ono što su mu drugi rekli da je pogrešno. I onda on, da ne bio bio odbačen, osudjuje i odbacuje sve što ga podseća na to, prvo u sebi, pa i ljude i situacije oko sebe koji se zaboga tako i tako ponašaju i tako i tako žive.

Zato Fredi u ovoj pesmi kaže kako je on jadni dečak iz siromašne porodice koga niko ne voli. Ali zbog šačice pažnje i odobravanja on neće više ostati tu. Neće da se proda za sitne pare. Odlučuje da živi hrabro i da se pokaže takav kakav jeste. I ceo svet ga zavoli.

U jednom trenutku naše telo počinje da se razboljeva, da se osećamo neudobno u svim tim lažima, treba nam prihvatanje samih sebe, treba nam sloboda, telo boli, žmarci prolaze, strah hoće napolje da spozna istinu. Istinu o sebi. Šta sam to ja? Ko sam ja? I šta je sve ovo oko mene? I ko su ovi ljudi? I šta ja želim? I zašto se ovako osećam?

Misliš da možeš da me tako voliš i da me pustiš da umrem? Umreću od vaše ljubavi koja mi govori kako treba i šta treba. Pustite me! Vapi dete u nama hoće da se igra hoće da bude bezbrižno hoće da pokaže svoje pravo lice, hoće da spozna ko je zapravo. Ništa više nije važno do pronaći to i prihvatiti. Da iako smo bili jadni i odbačeni i napušteni zbog nečega (mada je to samo naša percepcija), mi imamo pravo da budemo baš to zbog čega smo se osećali odbačeno. Jer to smo zapravo mi. To je naša duša. Nekome se to nije svidjalo jer se plašio života. Ali mi se ne plašimo života jer on nas podržava samo kad smo svoji na svome. Kada ujedinimo sve svoje suprotnosti sve svoje talente sve svoje vrline i mane i te mane pretvorimo u vrline. I kada sve to prihvatimo i ujedinimo postajemo zahvalni što smo na ovom svetu što smo rodjeni. Nismo više paćenici kojima stalno treba nešto da bi bili sretni. Nečija pažnja.Nečija ljubav. Mi je imamo u sebi, samo možemo i hoćemo da je osnažimo i delimo. I to toliko jako želimo jer smo puni nove energije jer je sve čemu smo pružali otpor, sve što nam je bilo teško, postalo lako. Nema više opiranja, bacanja energije, odbacivanja sebe. I zdravi smo. Tada smo zdravi. Samo tada. Kada smo na svom identitetu.

Sve je ok, sve je u redu, imam sve, ali volim to to to i to. I idem za onim što volim. I radim i delam ne iz pozicije moranja i krivice i straha nego iz pozicije čiste lakoće i ljubavi. I sve je dobro. tada je sve dobro. Jer mi više ne projektujemo svoje odbačene delove na druge ljude. Sebi smo dobri i drugi su dobri i život je dobar.I sve je lako.

Neko ko je odbacio svoju ljubomoru jer su mu rekli da to ne sme da oseća, videće kako su svi ljubomorni. Neko kome su rekli da su pare zlo, kriviće one koji su bogati. Onaj kome su pričali kako ne sme da bude lenj, kritikovaće lenje. Mada nema lenjih ljudi, samo nemotivisanih. Zato ego to radi. Neko je po prirodi promiskuitetan, takav je, i ako to potisne, jako će mu smetati oni koji tako žive.

A duša zna da je sve to dobro. I da će iz te lenjosti, i iz te ljubomore izaći neki sasvim novi svet, samo ako prvo prihvatimo. Ništa više nije važno jer vi znate ko ste. I sve vidite očima istine, a ne očima sopstvenih projekcija koje potpuno oboje život.

Eto ima puno toga, ali me Fredi inspirisao. Svaka mu čast. On je bio zaista svašta ali sve je to on. Budite i vi sve to što jeste. Ne samo ovo ili samo ono. Već sve to. Nema guranja u fioke. Sve traži sunce i svetlost. Pa i ono najmračnije. Kada se oslobodi kada se osvetli postaje sretno i zahvalno.

I nije se plašio smrti. Kada živite svoj život, na svom identitetu, kada se oslobodite straha da se pokažete kakvi ste zaista i da živite to, više nema straha od smrti. Ljudi se plaše smrti jer nisu proživeli sve što su hteli. Nisu smeli da žive sve to, i onda je smrt  za njih najveći strah.  A ne znaju da su već umrli u medjuvremenu, sahranili sebe, plašeći se sami sebe. To je najgora smrt.

Inače taj naš strah od života punim plućima, verujte, često mnogo više razboljeva naše telo…Imunitet opada kada nemamo identitet…

Fredi jeste umro od side. Nije imao granice. Nije imao dobar temelj za sve to što je želeo. Detetu se postavljaju granice samo da bi znalo šta zaista može da ga povredi. Ako skoči u vatru, sigurno će sagoreti i to mora da zna. Fredi nije imao to, nije imao nikakve granice. Nema te vatre koja je bila jača od one u njemu samom. Izabrao je da je ne gasi. Ali tako je izabrao. I dok ga je ceo svet žalio, njemu nije bilo žao jer je dao najbolje za sebe i od sebe. Živeo je život. I nije se plašio smrti.

Vi ćete reći, pa on je umro mlad od side. To je užas! Kažete.. Sve je smeo.Nije mu bilo bitno. Nothing really matters,anyone can see,nothing really matters to me.

Kako je jednom rekao nikada nije ni planirao starost. Pustio se skroz i postao besmrtan. Iako ga je smrt ranije dočekala nego bilo koga od nas koji je se plašimo, postao je besmrtan.  A mi smo umrli negde kako rekoh, u medjuvremenu, glumeći jako dobro neku ulogu koju smo sebi namenili. Zašto, pojma nemam.

My soul is painted like the wings of butterflies. Fairytales of yesterday will grow but never die

I can fly – my friends.

Show must go on.Who wants to live forever?

No Comments Yet

Comments are closed