Znati kako živeti lako

Ležim i ulazim neplanirano u meditaciju jer me je povukla predivna muzika koja neprestano ide na stingray kanalu. Polako tonem dublje i dublje, tonem, propadam, ispod još niže i niže, ispod kreveta, patosa, spratova, zgrade, zemlje, lelujam, klizim kao list levo, desno i stižem tamo…

Tamo negde u kraj gde sam živela, moja ulica, moje dvorište, ali tuga,teskoba,očaj. Mala sam, tu negde pred školu ili upravo krenula, stojim u dvorištu i gledam decu kako se vraćaju iz škole…Veselo trče nizbrdo držeći u rukama užinu, keks, sok. Znojavi, zajapureni, zadihani …Torbe i rančevi se drmusaju na ledjima, jakne šuškaju, jesen je. Sumorno, hladno, pomalo i meni oko srca. Ja sam i ovde i tamo. Ovde, ali sam tamo. Velika, ali mala. Zamrznuta stojim, gledam ih, ne pomeram se. Volim ih sve, volela bih da se igram sa njima, ali strah…Nemojte da me povredite, da mi se rugate, da me odbacite. Taj glas u meni velikoj a maloj koji govori …i suze se kotrljaju same na moje velike i male obraze.

Krećem u školu prelazim ulicu, ulazim u dvorište, stajem u red…Teskoba, panika, strah. Tada nisam znala ali sada znam. Tada sam znala samo da moram da odem odatle  inače ću da se raspuknem od tuge. Ne znaš zbog čega, ne znaš zašto. Ali ne možeš, postoji neka prejaka sila koja ti ne da, koja te muči, koja te guši. Taj bol, taj grč, taj plač u grudima, taj vapaj, ne može se opisati. Ne znaš odakle ti ali znaš da je tu i da užasno boli. Želiš samo da se vratiš kući. Ali sutra će doći.I sve u krug.

Čuješ: Nado budi dobra. Nado što si razmažena. Nado histerična si. Te glasove i sad čujem. Tada nisam znala ali sada znam. Tada sam ih pustila da pričaju i poverovala sam im. I to me je obeležilo. Nado moraš, nemoj da se roditelji brinu. Tada nisam znala ali sada znam.

I tako sam im poverovala.

Njima velikima koje moramo da poštujemo samo zato što su kao veliki.

I odlučih da nikako ne budem sve to što uistinu i nisam bila: razmažena, histerična, nedovoljno dobra.

Bila sam samo jako uplašena i tužna. Tada nisam znala ali sada znam.

Uplašena …Plašila sam se da me neće prihvatiti tamo. Taj strah me je paralisao. Tada nisam znala odakle mi to ali sada znam. I nisam bila razmažena i histerična i neodgovorna. Jako sam bila tužna i uplašena od novoga, od neprihvatanja ili odbacivanja vršnjaka. Srce mi je kucalo prejako.

Jednostavno sam se rodila sa tim strahom. Taj strah je bio moj prvi udah. Ogroman strah ali i najveća moć ako ga prevazidjem sama. Tada nisam znala ali sada znam. Strah svih mojih predaka, možda mame, još dok sam bila u stomaku. Sad je bio tu, na meni, u meni. Da rešim i razrešim i udahnem novi život. Ili pustim da me pojede.

I odlučih da budem odgovorna kako mi ne bi govorili da sam ono što nikada nisam bila. Histerična razmažena i…Ali PA ŠTA. PA ŠTA i ako sam sve to bila? Zar je to zabranjeno ???

I tako se na jedan veliki strah nadovezao još veći. Strah od kritike, kazne. Učiteljice, primedbe, naredbe. Nado ili si najbolja ili si ništa ….

Odlučila sam da ni slučajno ne budem to za šta su me kritikovali. Postala sam najbolja uvek i u svemu da bi im to i dokazala. Njima sam dokazala. Oni su bili prividno sretni. A ja zauvek i zanavek nesretna.

Samo da se ne bih ponovo plašila,da me ne bi kaznili kritikovali….A bila sam samo uplašena da me neće prihvatiti. I odbacih sebe potpuno.

Niko nije znao da mi kaže kako.

Tada nisam znala ali sada znam.

Ma ne krivim ja vas roditelji učitelji nastavnici ne krivim ja nikoga ama baš nikoga. Samo pozivam da se probudimo polako. Zato i pišem ove redove.

Svašta su nas učili u toj školi. Priroda i društvo sabiranje oduzimanje matematika jednačine nejednačine sa jednom i više nepoznatih hemija veze kovalentne jonske razne veze.

Nisu nas učili da je najvažnija veza sa samim sobom. Intelekt se forsira, znanje. A emocije??? Niko nas nije o tome učio. A to je ključno znanje za život. Bez ovoga nikako ne možemo da budemo dobro i da napredujemo. Bez svesti o sebi i svojim načinima reagovanja, njihovim korenima, načinima prevazilaženja, bez toga stvarno ljudi ne možemo.

Možemo mi i bez tih jednačina i bez te detaljne istorije, možemo i bez te tolike fizike i hemije i bez jao mnogo toga čime nam pune mozak. Ali ne pune nam dušu. Malo nas uče koliko je bitno da je duša puna. Malo nas se rodi sa tim urodjenim, istančanim osećajem za lepo, istinito, dobro.  Sa osećajem da je sve dobro, da su svi dobri samo ako znamo da se ne treba opirati, osudjivati. Malo nas zna da je to najveće znanje i najveća mudrost.

Sva ostala znanja nas dele na vredne i manje vredne, dobre i manje dobre. Pametne i glupe. Lepe i ružne. Jao. Teško mi je da gledam i slušam sve to. Kako svi sve znaju. Da je ovaj dobar, a onaj loš. Da je ova lepa a on a ružna i debela. Da je on pametan i dobar djak, a ona glupa i dekoncetrisana. Jao. Kakva zabluda. Nije znanje ono što nas rastavlja, nego ono što spaja.

Ja sam bila najbolja u svemu pametna genijalna ali nesrećna. Jer sam naučena tako. Zapostavljene su bile emocije i duševne potrebe i svaki vid opuštanja, a forsirano znanje baš ovo znanje. Učiteljica bi me hvalila kako sam najbolja. U čemu? Kakva greška. Najbolje sam naučila. Jao. I deca su me mrzela. Jao. A ja sam volela samo da se igram. U školu i nisam htela. Zavidela sam onima koji su zavideli meni na mom kvaziznanju. Zavidela sam nekada, izvinite što ću ovo reći,onima bez roditelja. Znam da je ovo bezveze što sad kažem, ali tada jesam. Nisu morali da budu najbolji djaci i da slušaju učiteljice. Nisu bili najbolji primeri ali ja sam ih volela. Sada kada ih sretnem, ništa im me fali, sretni su. Jedan ima autootpad, drugi ima prodavnicu, sa njima najsladje popričam. I sa Romkinjom koja mi povremeno sredi stan. Ona mi je najbolja prijateljica. Kod njih je sve dobro. Niko ih nije učio da ima bolje i najbolje. Sve je jednako dobro. I dani kada su gladni tumarali su im bili dobri. Nisu se samosažaljevali niti pljuvali državu. Jednostavno su pustili da ih, kako kažu, život nosi. I nisu se plašili. Jer ih niko tome nije učio. Da se plaše oskudice, mraka, veštica, loših ljudi. Sve im je bilo normalno i dobro.

Ali zato mi, koje su previše učili normalnosti, mi smo zastranili. U težnji da budemo normalni izgubili smo se. Oboleli. Otupeli. A oni su uspeli da se sačuvaju. Imali su 2 iz istorije ali 5 iz fizičkog.  A ja sam imala 5 iz svega a 2 iz fizičkog. E to je to. I kažem, najviše volim sa njima da sednem da pričam. Da čujem kako je sve u redu, kako imaju troje dece i kako se ne brinu. I kako su dobro.

Ne mogu više da slušam imaginarne kuknjave i imaginarne probleme. Vreme, šef, PMS, država. Zato i bežim sklanjam se, nema me, nestanem, pa se vratim. Stvarno ne mogu. Ne mogu da slušam kako se žale na druge jer neće da preuzmu odgovornost. Kako im brakovi propadaju po samovolji, kako im deca pate zbog samovolje, ali i kako su za sve drugi krivi. I kako još zatvaraju oči pred svim tim.

Zato kažem. Nije znanje ono što su nas učili u školi. Životno znanje, svest o emocijama, dobroti, lepoti, radosti – to nas ne uče. Kakva šteta. Jako žalim što se niko ne doseti ovoga, osim što našoj deci pune glavu raznim glupostima i takmiče se iz koje knjige će da uče i nauče. A šta, pitam se?

Najbolji su oni koji su u miru i koji se uvek dočekaju na noge, pa i kada padnu. Oni koji se bude sa osmehom, oni koji uživaju u suncu, šetnji, oblaku, ma bio on tmuran ili beo. Najbolji su oni koji znaju kako da vas nasmeju, zagrle, pomiluju, udele toplu reč.

Manite me tih najboljih i uspelih koji me uguše problemima koje ne znaju kako da reše. Manite me onih koji vide sve i u svemu i svakome loše, ružno, glupo, manje vredno. Manite me onih što me posle: Kako si? obaspu sopstvenom pričom bez imalo osećaja da sam tu prisutna da im se smešim i da sunce sija.

Ja volim život. Volim mudrost života. Volim ga previše. I znam da je sve dobro. Juče danas sutra uvek.Zanavek. I radujem se i kad je kiša i kad je vedro. Sve je lepo sve je dobro sve je najbolje baš takvo kakvo je sad i ovde. I volim ovu moju krnju tastaturu bez slova M N G sa tačkama umesto tipki i volim moju ćerku jer se igrala sa tim tipkama i nisam joj branila jer je uživala. Volim obične koji znaju kako živeti lako.

I zato ću pisati o svemu ovome, o emocijama, životu, ljubavi, zahvalnosti. Dok je snage u meni. Sve vas grlim.

No Comments Yet

Comments are closed