Nisam postojala…

Da, ja u petak nisam postojala. Da, bio je taj jedan dan kad u očima, osetilima, osećajima bića oko mene ja nisam zapravo postojala. Ili šta je to što zapravo postoji od nas u očima drugih?

Javila sam se to jutro da neću doći na posao. Nisam dobila odgovor. Ni da ni ne ni ok. Nema veze. Ostala sam. Trebalo mi je to da se sastavim, da dodjem do sebe, da odmorim, da udjem u svoje eterično telo koje je bilo progutano svakodnevnom rutinom, uticajima drugih, energijama, kolektivnim sećanjima, glasovima. Trebalo mi je da se vratim sebi, ostala sam iako nisam dobila pisano odobrenje; dala sam ga sebi sama a to je valjda najvažnije i za to je valjda potrebna najveća hrabrost. Kada sami sebi damo dozvolu a ne tražimo dozvolu spolja da budemo ono što jesmo, da se otrgnemo, da ostanemo, da zaustavimo rutinu i inerciju i zapitamo se da li je to zapravo to. Da li je to što živimo zapravo i pravo naš najstvarniji život, jedan jedini koji imamo u ovom telu, na ovoj planeti, u ovom univerzumu. I da li ćemo taj naš najsjajniji život koji smo dobili, koga su nam podarili, to čudo prirode, taj blesak energije, snage, doživljaja, emocija, vatre, vode, zemlje; da li ćemo sve to da provedemo eto tek tako. Budeći se ujutro odlazeći tamo negde i vraćajući se na isto mesto odakle smo to jutro krenuli sa istim pričama, osećajima, umorima, kao davljenici koji za slamku hvataju to zrno odmora …a tako bi trebalo da se osećaju svaki dan…..

Ostala sam da bih se zahvalila svima ama baš svima i svemu i svakome na ovom prelepom daru koji sam dobila a koji se zove život. Ostala sam da bih oprostila sebi i svima oko sebe. Ostala sam da bih popričala sa sobom i shvatila da su svi ljudi oko mene zapravo neki deo mene: i onaj što ogovara, i onaj što je besan, i ona što se plaši, i onaj što misli da je kriv, a nije; i onaj što je dekoncentrisan i onaj što …Da je baš sve to što je najbliže tu oko mene svaki dan baš deo mene i da traži da bude prihvaćeno i to što se nekad plašim i što sam kriva i što sam nekad izbegavajuća i lutajuća i besna…Da sam sve to ja, da su oni ja, refleksija delova mene koji traže da budu pomaženi, shvaćeni i prihvaćeni.

Ostala sam da bi svakome poslala svetlost, da bih shvatila da je u svakom od nas savršeno biće, genije, bog, ljubav. Da je to u baš svakome od nas.

Ostala sam to jutro i da bih porazgovarala ponovo sa svakim i rekla svakom istinu: da su predivni, da ih volim i da sam im zahvalna. I da smo svi učitelji jedni drugima, a najviše ako nam se čini da se baš i ne ,,slažemo”. Jer to neslaganje nas najviše uči da prihvatimo sve to baš tako kod toga sa kim se ne slažemo i što nam se ne svidja. Ne znamo mi kakvi su njegovi ili njeni roditelji bili; koji teret nosi ta osoba, karme, nasledja, života. Ne znamo ni da li se iza tog osmeha krije bol ili radost. Možda i znamo, neki ljudi to osećaju. Ali svakako osoba se smeje bolna ili radosna. Ne znamo da li se iza tih suza krije istinska tuga, potreba za pažnjom, ili pak ucena, seta. Šta god da je, dobro je, ali  ostala sam da ne bih sudila. Da bih spoznala, odavno sam spoznala. Ali ponekad iskočim iz tih šina svesnosti. Ponekad nas dogadjaji jednostavno preplave i mi više nismo tu, sada, ovde, gde je sve u redu, nego smo tamo u sećanjima koja nas muče, proganjaju i boje ceo naš život.

Ostala sam da bih znala da je ono što govorim o drugima samo moje; ono što vidim u drugima je takodje samo moje. Da ja bojim svet svojim sećanjima na možda drugare iz osnovne škole koji me nisu podržavali ili bolne rastanke ili roditeljske kazne ili prekinute veze, rasprodate tuge. Ostala sam da bih promenila prošlost u svom srcu, da bih svakome dala šansu da bude andjeo, da bude bog u mom univerzumu gde više ništa nije loše, sve je savršeno. Jer svako i jeste andjeo kada mu damo šansu.

I ostala sam da bih dala šansu sebi. Da bih napisala koji redak da bih otpevala, da bih odsvirala, da bih usnila, da bih plesala, da bih bila sama. Duša bi se radovala, telo bi pevalo.

Ostala sam da bih se probudila da bih se ponovo rodila.

Ali tada kada sam ostala desilo se kao da sam nevidljiva. Nevidljiva napolju, u kaficu. Konobar ne služi, dete plače u kolicima koje nosim stepenicama, ljudi prolaze, ali ništa. Ne postojim, ne vide me. Tražim pomoć, oni prolaze. Nevidljiva.

Odjednom u toj bujici ljudi koji ne vide, koji su u svojim imaginarnim filmovima, nailazi devojčica. Kaže mi samo: biću tu, ne brini, ti nisi bespomoćna, ja sam tu uvek za tebe. Uvek. I ne brini. Dokle god si ono što jesi, ne brini. Neka se sve okolo ruši, neka ostaneš sama, nevidljiva za druge, nepostojeća, ali ne boj se. Dokle god ne gubiš sebe, drugi mogu da te izgube. Pravi drugi će doći. Doći će neki novi svet.

Ostala sam da bih NAŠLA TAJ NOVI SVET. Jer šta vredi ako postojiš za druge kada ne postojiš za sebe? Šta vredi ako me drugi vide svojim očima ali ja ne vidim samu sebe? Šta mi vredi što mi kažu da sam ovakva ili onakva kad su to samo oni, njihova očekivanja, njihov referentni sistem, njihova očekivanja od samih sebe, lažna percepcija lažnog nasledjenog života? Šta mi vredi sve to kad ću zaista da nestanem u sebi? Da ne postojim za sebe? Iako sam bila nevidljiva za druge ja sam veoma dobro videla sebe. I to je bilo jedino važno. Bila sam vidljiva sebi ali nevidljiva za druge iliti ne dovoljno po aršinima kojim, čijim?Aršinima koje im je šapnuo neki predak.

Da, ostala sam i da bih shvatila da se ništa loše neće desiti ako stanem, ako zastanem. I osetila sam podršku planete zemlje koja mi je poslala ovog andjela da mi kaže da sam podržana. Da postoji za nas neko više vodjstvo mnogo veće i od samog života. Koje uvek zna šta je najbolje za nas samo ako se pustimo.

Ostala sam i da bih se pustila. Shvatila sam da reka koja me nosi nije moja. Da me umara ta njena brzina, smer, pritoke, korito. I da to zapravo nije reka, da je to neko veštački napravljeno jezero, sa ustajalom vodom koja je tražila talasanje, istinu, dubine.

Moja reka je sada tu, zaplovila sam njom, pustila se baš dok pišem ove redove. puštam da me nosi. Možda će se nekome svideti, možda ne, ali ja sam svoje dugove odužila. Vreme je da živim. Grlim vas.

Poruka za taj dan:

I sav taj život ne bi bio život da nema te vatre tog dima te patnje tih pritisaka tih izazova te strasti. Da nema tih oblaka te kiše te pustinje tog vetra uragana. Da nismo osetili to šibanje ne bi ga voleli ovoliko kada je sve mirno. Da nismo ispalakali te suze ne bismo znali ovoliko da se radujemo. Da nismo dodirnuli dno ne bismo sada bili gore, na vrhu. Da nismo kopali po najvećim dubinama i ponorima, da nismo upali u ambis ne bismo znali ko smo i šta želimo, ne bismo pronašli svetlo u sebi da osvetlimo da vidimo da je sve u redu ako se ne predamo. Da nas uvek tamo negde čeka taj neko ko je u nama oduvek bio i ko je divan i svetao ali mi to nismo znali. Trebale su nam boli, trebale su nam patnje koje su nas razdirale i sekle duboko, pravo do centra nas samih. Onda nam je trebala  osama, izolacija da zacelimo, da saznamo da bismo zavoleli sebe a onda i ceo svet. Da bismo saznali koliko bogatstvo je u nama, tu bas duboko, na dnu okeana i ispod. Do samog centra zemlje. Iako je lava, iako je užarena masa, iako peče, nekako nam je dobro jer smo kod kuće tu u jezgru majke zemlje i u jezgru nas samih. Naše srce kuce zajedno sa planetom i mi znamo da je sve dobro i da smo uvek kod kuće, bezbedni.  Jer smo našli sve što nam treba samo u nama. Ne treba nam ništa spolja. Sve je tu. Tu negde oko srca. I prijatelj i neprijatelj ali opet prijatelj, zavisi kako se postaviš prema njemu. Jer nema većeg neprijatelja nama samima od onoga koji je u našim grudima i koji laje, viče, plače, sapliće nas jer traži i on ljubav. Ne treba da ga se plašimo. Ne treba da se plašimo našeg neprijatelja. On samo traži  ljubav na svoj način. I kada prihvatimo tog svog neprijatelja u nama onda smo osvojili najveću tajnu života i bivanja. Osvojili smo sami sebe sopstvenom ljubavlju. I iz tog jedinstva crpimo energiju stvaranja. Koja stvara nove svetove, koja transformiše, pleni, daruje, prima, otvara sva vrata. I više nema granica koje su do tada bile samo u nama.

……………………………………………………………………………………………………………………………………………..

 

No Comments Yet

Comments are closed