Kratka filozofija života

Ne plašim se ja starenja. Čini mi se da pravi život za mene tek dolazi. Čini mi se da sam živela po nekom šablonu, po nekom uverenju, o tome kako treba i šta treba, po onome zamišljenom od roditelja. Rodiš se, živiš, ideš na posao i odeš na onaj svet. Čini mi se da je sve podredjeno tome da završiš školu i da se zaposliš. I da se udaš. I da imaš decu.

Kod mene je imperativ bilo ZNANJE. ,,Samo ti Nado uči, sve ostalo će doći samo. Znanje je najvažnija stvar. To je najskuplje”, govorili su mi. I ja sam učila. I učila. Nije da mene nije interesovalo to što sam učila, ali složićete se da ima tu puuuuuno besmislenih stvari. Ali sam ipak i to učila. Ma sve sam učila. To da je znanje najveće bogatstvo usadilo se u svaku moju ćeliju. Ako znaš, ti si sve. Ako ne znaš, ti si niko i ništa. Znanje je u mojoj porodici bilo osnov prvo preživljavanja, a onda i života. Bez znanja si bio doslovce mrtav.

I eto izučih ja to sve. Te sve velike škole. Najveće.
I dobih svo to znanje o kome se toliko pričalo kao najvećem blagu.

I na kraju priče, ne znam šta da vam kažem.

Sve je to lepo, znati. Kako dišeš, kako krv struji, kako nastaje bolest? Kako se ćelija razmnožava, kako nastaje plod, kako? ..Šta sve ne. Ali se sad baš češkam po glavi jer nisam sigurna da je sve to baš tako kako sam naučila.

Prvo ću vam reći da ja od tog svog znanja nisam nešto naročito bila sretnija. Ne kažem da ne treba znati, služi to mnogo čemu, ali nisam bila sretnija, eto, to sam htela da vam kažem.

Ta činjenica me je povela dalje. Da bih usrećila samu sebe trebalo mi je mnogo više od tog znanja.

Da, da i udala sam se, naravno. I naravno rodila. I sve je to tako sve baš kako je naručeno. S tom razlikom što sam od ovoga bila doslovce najsretnija.

Zapravo sve ovo pišem jer, htela sam da kažem da je najvažnije znanje mog života od svih izučenih škola i svega što sam tamo naučila sledeće: da je sve ljubav i da energija ljubavi ili neljubavi stvara sve ovo što sam pomenula. I da krv struji i da se ćelija razmnožava i da bolest nastane ili prestane. Sve je to mera ljubavi i prihvatanja. Nas samih i svega onoga što nam je majka priroda dala. Postoji ta neka sila u nama jača od svega što sam do sada naučila, a koja se ama baš ni u jednom udžbeniku ne pominje. A to je energija ljubavi, zahvalnosti, pripadanja i prihvatanja. To nas ama baš nigde nisu učili sem možda na časovima književnosti, muzike ili likovne kulture ukoliko bi se našao neki domišljati i vispreni profesor da nam pažljivo i smerno ukaže na ovu najvažniju činjenicu.

I tako, posle hiljada i hiljada strana medicine, ja sam shvatila da bolest nije baš ono čemu su me učili. I da zdravlje nije ono što piše tamo. Da to od čega sve potiče nisu masnoće, holesterol, cigare, i šta sve ne. Da je to od čega sve potiče zapravo nedostatak ljubavi, otpor, opiranje, opiranje onome što zapravo jesmo. Neljubav prema sebi i planeti kojom hodamo. I da nikakva preventiva tu ne postoji sem da se ponovo zavolimo. Eto, to je pravo znanje. Reći ćete da je to fraza i da sam dosadna, ali tako je. Samo tako i nikako drugačije.