Strah od samoće

Mnogi ljudi mi govore kako imaju strah od samoće.

Nisam mogla a da dublje ne proniknem u ovo osećanje. Od čega zapravo potiče i zašto se javlja. Nisam se mnogo koristila svim znanjima koje sam prisvojila tokom studija i raznih edukacija, nego sam odlučila da proniknem duboko u sebe i zapitam se šta je to što je u meni stvaralo taj strah, strah od samoće. I tu sam dobila pravi odgovor.

Možda će vam biti korisan taj moj uvid. Poslušajte.

Veoma je dobro proniknuti duboko u sebe i zapitati se šta je zapravo ispod tog straha od samoće. Koje se to osećanja javlja kada smo zapravo sami, sem straha? To jeste strah, ali strah od čega zapravo? Šta ta samoća razvija kod nas? Koje sećanje ta samoća evocira u nama? Koji osećaj? I zašto je se zapravo toliko plašimo kada niko od nas nikada zapravo nije sam? I kada je samoća stvorila najveća remek dela i naučna dostignuća današnjice?

Zašto je se onda zapravo plašimo? Zašto se plašimo samoće?

Ono čega se mi zapravo plašimo jeste taj osećaj koji se nalazi ispod straha, a koji nas navodi na strah. Mi se zapravo ne plašimo samoće nego onoga što je nju stvorilo. A to je čini mi se taj strašni plutonovski i SAMO NAŠ SUBJEKTIVNI osećaj napuštenosti, izneverenosti, ostavljenosti, neshvaćenosti, nerazumevanja, osećaj odbačenosti, taj osećaj od koga se raspadnemo od plakanja na sitne komadiće staklene. Staklene zato što smo zapravo krhki, a obično se pravimo da nismo. U očima drugih, stavljamo masku nesalomivosti jer se opet plašimo da će nas odbaciti ako pokažemo da smo krhki. Dakle, sigurna sam da se najčešće ispod intenzivnog straha od samoće krije strah od odbacivanja i tuga zbog odbacivanja. To je taj osećaj da nas nisu nekada ,,prihvatili“ kao ptiče u gnezdo, da smo se osetili da nam je hladno i tužno, najpre oko srca, kada nam se plakalo i kad smo širili ruke, a nije bilo nikoga koga bismo mogli zagrliti i ko bi nas uzeo u zagrljaj. Kao trinaesto prase. Jer ljudi, svakome je zagrljaj potreban više nego hrana, ljudi moji dragi. Mi možemo imati strah od samoće samo zbog nedostatka dodira i zagrljaja u svom životu. Dete ne zna da kaže šta mu treba, ali zna da pruži ruke.

Eh, kako prevazići taj osećaj, tu teskobu koja je zapisana u nama? Tu tugu.

Treba je prihvatiti. I to stanje i te ljude koji su nas ,,odbacili“. Jer ako se suprotstavljamo i osudjujemo, bivamo ozlojedjeni što zapravo nismo dobili nekada ono što nam treba i što još uvek to ne dobijamo. Nije fer!!! Hej!!! Dajemo jos vecu snagu i tom osećaju I onima koji su ga nekad izazvali.  Jer kako rekoh, mi objektivno nikako i nikada nismo sami, ako znamo da delimo I da prihvatimo. i taj osećaj koji postoji u nama je SAMO NAŠ. I treba ga isceliti. Ali ne plakanjem i moljakanjem i kukanjem okolo. Niti nadmenošću i nesalomivošću. Nego samo prihvatanjem tog stanja i tog osećaja koji je SAMO U NAMA.

Tim,,napuštenima“ je slomljeno srce, pa zaraslo u kamen.  Oni ne umeju lako  da daju i da podele. Plaše se. I baš iz te nesposobnosti proizilazi sve to. Osećaš se sam ne zato što nema nikoga okolo, već zato što ti nemaš šta da daš. U stvari, imaš itekako, ali ne smeš i znaš kako, jer nisi naučio. Nisu ti davali pažnju i ljubav. Ili jesu, ali ne na način koji si ti mogao da osetiš kao davanje ljubavi i pažnje. Mama spremala kolače, a ti želela da pričaš. Ali ona nije znala da razgovara. Ali ja pravila najlepše kolače. To je bio njen način iskazivanja ljubavi, ali ne i tvoj. Različiti jezici ljubavi. Barem tvoj osećaj nije bio takav. Zapravo nisi imao osećaj da si mažen i pažen.

Ti nećeš da daš i pokažeš ljubav jer se plašiš ili misliš da je  sve to što nisi dobio nepravda i da treba da dobiješ ljubav na tacni sa mašnicom.

Jer dokle god ti imaš i smeš da daš ljubav i pažnju drugima, ti nikada ne možeš biti sam. Dokle god ti imaš da preneseš tu energiju osmeha i ljubavi, nema šanse da budeš sam ijednog trenutka.

Ali usled smrznutog srca zbog nedostatka pažnje i zagrljaja, takve osobe imaju utisak da nemaju šta da daju. Ili pak ako daju čine to u strahu i stidljivo, jer uvek imaju utisak da nešto nije dovoljno dobro. Da će ih ismejati, osuditi kazniti zbog toga što jesu.  Oni sebi nisu dovoljno dobri. Zato deluju arogntno, možda sebično, nadmeno. Možda tužno. Možda ozlojedjeno. Srce skamenjeno. Ali nije da nema u njemu ljubavi. Samo je smrznuto od tuge kao sinonima za odbacivanje sebe.

I plaše se samoće.

To je tuga  iz srca. Strah ide iz prve čakre i to je strah od života, strah da će nas neko povrediti, da nismo bezbedni na zemlji, da će nas napasti, oteti nešto što je naše, to je strah vezan za preživljavanje….Strah iz srca je strah od samoće zbog samoodbacivanja. To nije strah od života. To je strah od suočavanja sa nama samima i tim osećajem da nismo nikada bili dovoljno dobri. Da su nas drugi odbacivali, roditelji, deca, učitelji, da smo bili možda neželjeno dete pa tu vibraciju nosimo sa sobom. Da su svi imali uslovnu ljubav prema nama, da su imali očekivanja da budemo nešto što mi zapravo nismo, da mislimo i da se ponašamo na odredjeni način. I mi smo upravo u svrhu preživljavanja u toj uslovljavajućoj okolini počeli da se ponašamo onako ,,kako treba”.

I odbacili smo sve drugo što ne treba. A što je zapravo naše iskonsko i istinito. Samo to je naše. Odbacili smo dakle sebe. I plašimo se samoće jer smo zapravo prvo mi sami sebe odbacili. Nismo sa sobom bliski, izgubili smo se, hladno nam je, a ne znamo da je sve što nam treba zapravo u nama.

Naše srce je nepresušni izvor radosti, ljubavi i bliskosti onog trenutka kada prihvatimo sve svoje delove. Čak i one koji se drugima nisu svidjali. Čak i to što smo ovakvi i onakvi i volimo čudne stvari. Baš sve. I ono najludje, i ono najbizarnije. Nije važno, naše je. I treba to da zavolimo. Tada se naša duša raduje. Tada više nismo trinaesto prase. Ne treba nam prihvatanje drugih zlih veštica, braće i sestara koji nam se podsmevaju. NE TREBA NAM JER SMO MI PRIHVATILI SEBE. I LEPO NAM JE. I BLISKI SMO SA SOBOM. I VIŠE NIKADA NE MOŽEMO BITI SAMI. VIŠE NIKADA NE MOŽEMO IMATI TAJ OSEĆAJ DA NAM FALI NEKO. DA NAM OČAJNIČKI FALI NEKO DA BI POPUNIO TO: DA BUDE DOKAZ DA SMO ,,DOBRI I PRIHVAĆENI. Više nećete govorite uz suze: ,,Mene niko ne voli”, jer vi volite sebe. Shvatate li snagu svega ovoga?

A kada volite I prihvatate sebe, vi prihvatate I ceo svet. Nije vam teško da se spontano osmehnete, upoznate, pevate iznenada, plešete po kiši. Više nemate stid da se pokažete, da pokažete sve ono što jeste. I nema više samoće jer vam ljudi sami prilaze. Osećaju tu energiju prihvatanja koja je magična. Koja greje, koja hrani, koja peva, koja raduje, koja topi led i ruši planine.

O Bože kako je to predivno.

Shvatili ste koje bogatstvo je u vama. I ne treba vam niko da vam to potvrdi. Sretni ste, uživate u tim bogatstvima. Počinjete da stvarate sopstveni život, a ne da očajnički vapite za nekim i nečim.

Kakva radost.

Strah od samoće je kao srce koje plače i krvari jer nije celo, slomili su ga. Nisu ga priznavali takvog kakav je. Treba samo povratiti ostale delove da zaceli.

Mislite o ovome. Ne plašite se onoga što jeste. I nikada nećete biti sami.

Volim vas.

 

No Comments Yet

Comments are closed