Te hipersenzibilne osobe

Ne plašim se ja za one što kukaju stalno kako im je ovo ili ono. Stvarno ne. Oni samo privlače pažnju i gledaju kako da iscede u svoju korist malo vaše energije. Oni će preživeti i prebobati sve, samo kad imaju žrtvu. Tih se treba kloniti, iako će vikati, bacati se, urlikati, plakati ako ih odbijete i ako odustanete od toga da budete njihova igračka.

Plaše me oni što ćute, što se ne ističu, a trebali bi, što pate u tišini. Što izbegavaju društvo, što odgovaraju samo kad ih pitate, što daju savet samo kad tražite. Oni što nikada ne pričaju o sebi, a pažljivo vas uvek saslušaju. Za njih se brinem. Za one što se smeju a plaču u tišini. Za one što vas grle, a njima je očajnički potreban zagrljaj. Za one što pomažu svima, a ne traže pomoć. Za one što nestanu iznenada u snu, dok spavaju. Za one što se ne svadjaju, nego posle plaču u mraku svoje sobe.

Kažu infarkt, …Nije, to je tuga. Tuga zbog samoće, zbog neshvaćenosti, zbog hipersenzibilnosti, zbog sposobnosti da osete sve. Zato se povlače. Osećaju sve i svakoga, to ih boli, to ih guši. Toliko iscrpe od bujice utisaka i emocija, da moraju da se zalede i povuku u mišju rupu gde ih niko ne vidi.

To su te hipersenzibilne osobe. Pomalo neshvaćene. Pune ljubavi, empatije. I uvek na kraju nekako same. Jer one znaju sve. Imaju sedmo čulo. Znaju i sebe. I sve ljude. Imaju neki talog kolektivnog sećanja i osećanja celog ljudskog roda.

Nekada bivaju toliko preplavljene uticajima da postanu agresivne. Pitate se šta im je odjednom, a njihov sistem je prepun i treba pražnjenje. Samoću, tišinu, zagrljaj, istinu, dobrotu i suze. Njih čisti samo ono najčistije. Sve ostalo ih prlja.

Ako imate ovakvu osobu u svojoj okolini, uzmite je za prijatelja i zagrlite. Nije lako sa njom, ali nikada vas neće izneveriti ako joj podarite slobodu. I daće vam neograničenu ljubav i podršku. Samo je pustite I zagrlite ponekad. Kad se najmanje nada…

Jer samo one mogu napraviti istinsku promenu. U nama i oko nas.

No Comments Yet

Comments are closed