Duhovnost u Srbiji-zaraza zvana ,,nepravda”

Da, bavim se duhovnim razvojem i učim ljude kako je naše prirodno stanje, stanje zahvalnosti za sve što nam se dešava. Zahvalnost u dobru nas oslobadja od gordosti, zahvalnost u manje dobrim situacijama nas oslobadja od ozlojedjenosti i besa koje na duge staze postaju opaka bolest. I taj osećaj nas otvara za lepe stvari, dok nas bes potpuno zatvara u svemu i pred svima.

U Srbiji je veoma lako zaraziti se virusom koji se zove nepravda, pogodno je tlo za tako nešto. Zaraziti se tim osećajem razočarenja i besa zbog nepravde. Ali nismo svi mi slučajno rodjeni baš ovde. Imajte to na umu. Ovo što je naše spolja je odraz onog našeg iznutra.

Ne, uopšte nisam ozlojedjena niti besna. Zahvalna sam na svemu jer ovakve situacije su me usmerile na neki drugi put, za mene svrsishodniji i srećniji. Ali želim da podelim ovo i svako treba da deli, u miru i radosti.

2008. sam upisala master studije iz zdravstvene politike i menadžmenta na Medicinskom fakultetu. Bila je to delom lična odluka, delom malo i nagovor i motivacija od strane jedne starije profesorke. Dobila sam letak sa podacima. Bio je to Tempus projekat EU u vrednosti od oko cc 300 000 eura. Pisao je program, dinamika predavanja. Pisalo je i da na kraju postaješ master-diplomirani zdravstveni politikolog i menadžer, što mi je i trebalo za profesiju kojoj sam se bavila. Cena studija je bila oko 2000 eura.

Studije sam zavrsila 2010. godine, prva u generaciji i odbranila tezu. Pet godina sam čekala na diplomu, a sve sam platila iz svog džepa, tj. roditelji su mi pomogli, jer u svom džepu nisam imala pare za to. I hvala im na tome beskrajno. Institucija u kojoj radim je bila stava da ne moze da mi plati studije jer u budžetu ne postoji stavka za to. Ok, nema problema. Ali mi je posle taj rad iskorišćen od strane visokih funkcionera, nije bitno kojih, ali najsvežije predjašnjih. Objavili su ga u naučnom casopisu i prodali Svetskoj Banci kao konsultantski ugovor. Hvala im na tome. Jer sam to dobro naplatila vansudskim poravnanjem. I s obzirom na primanja od 44 000 dinara, uspela sam da sebi i svojoj porodici obezbedim neke sitne kaprice, ako se to tako moze nazvati .

Sve bi to bilo u redu nekako da na diplomi koju sam dobila nije pisalo sledeće: diplomirani master- organizator zdravstvene nege. Šta je ovo? Kakvo je ovo zvanje? Organizacija rada zdravstvene nege je organizacija rada medicinskih sestara. A zdravstvena politika? Za one koji se ne razumeju ovaj naziv diplome i zvanje nema veze sa onim što sam upisala i učila. Kada sam pitala u dekanatu i rektoratu: ,,Zašto?”, svi su slegali ramenima i niko nije bio odgovoran. Ni dekan ni profesori ni rektor ni ministar prosvete, niko nije imao pojma kako se to desilo?! Kada sam angažovala advokata, kažu, nije do fakulteta nego do Komisije za akreditaciju. Pa dobro, kako ste mogli da uzmete EU donaciju, platite sve I svakoga koga treba da platite, naplatite studentima i onda ne stignete u medjuvremenu to da akreditujete. A imali ste 7 godina.

To je jedna sitna ,,prevara”, opet. Jos mi kažu:,,Pa nema veze na engleskom jeziku to je isto-master of health care”. Nije li malo previše? Platiš iz džepa, onda ti ukradu tezu (hvala im stvarno), i na kraju dobiješ zvanje koje ničemu ne služi i nema veze sa onim što si učio. Upišeš violinu dobijes diplomu za klavir-osnovni nivo. Može i to u Srbiji.

Bila sam najbolji student sa prosekom 9,94. Ne hvalim se, ali hoću to da kazem. Radim za 44 000 (zahvalna sam jer je I ovo nešto a mnogo je onih danas koji nemaju ništa).

Ako je ovo način da se u Srbiji vredni i pametni i samosvesni ljudi skrajnu, delom ste uspeli u tome. Ali ja nisam nesretna zbog toga. Jer kad nešto ne ide onda verovatno to i nije vaš pravi put. Život vas milom ili silom namešta tamo gde zaista pripadate, tamo gde je vaša prava svrha ostvarljiva lako. Trudim se da sam ,,invisible” zato što sam preosetljiva I nemam želudac dovoljno razvijen da baš sve ovo izmetaboliše. Sporo mi ide. Nije izgovor. Jako sam srećna i zadovoljna žena, jer sam preuzela odgovornost za to kako se osećam, a to ne zavisi ni od koga, već samo od nas samih. Mi smo odgovorni, ne država, ne roditelji, ne kolege, ne šefovi.

Bavim se psihoterapijom i duhovnim razvojem i svaki dan učim ljude tome. Na ulici, u prodavnici, bilo gde. Da budu svoji i rade na sebi i kažu ono što je u skladu sa njima bez straha i osećanja krivice. Mi nismo krivi, ali jesmo odgovorni. Svako treba da preuzme barem 10% odgovornosti za sebe i svima će nam biti bolje. Da je lako, jeste, to je lako. Lakše je raditi na sreći nego čamiti nesretan, kako god. Ja sam odabrala ovo prvo, prvo u sebi, a zatim i na ovaj način. To je dakle poruka svega ovoga, a ne ja. Nego svi mi.

Ovo su manje lepe stvari, ali ima u životu mnogo lepih stvari na koje se trebamo fokusirati.

Volim vas

No Comments Yet

Comments are closed